Onako, Sećanja Poslednjeg čoveka (4)

U jednom periodu života često sam upotrebljavao neobično običnu reč: “onako”. Nije to bio samo najčešći, da ne kažem univerzalni, odgovor na pitanje: “kako je”, već i na pitanja tipa: kako mi se šta dopada, čini, šta mislim o nečemu, kakvo je vreme, budućnost ili prošloš.

I kad se pita: kako je bilo, ako se nisi vratio iz zatvora ili logora, opet kažeš: “onako”.

Čitave bi se pesme mogle ispevati sa onako. To je tkanje života i smrti koje se ne para.

Ali ako te neko pita o ljubavi onda ne smeš izgovoriti ovu reč. Ne samo zbog drugih nego i zbog samog sebe. Kakav bi bio čovek kada bi o svojoj ljubavi mogao da kažeš da je bila: “onako”. Bolje je, mnogo je bolje, reći: nikada se ne zaljubih, nikada ne upoznah to zaneseno stanje zaljubljenosti i ljubavi. Nikada ne otkrih kako je buditi se pored nekoga bez koga se naprosto ne može. Pretpostavljam da postoje ljudi koji nikad ne upoznaše šta je ljubav. Srce im zaključa neko ludilo obećanja.

To, naravno, ne beše slučaj sa mnom. Zaljubvljivao sam se u trenu. Upaadao sam u vrućicu u kojoj sam buncao, udarao glavom, verao se na terase i litice, skakao gde se skakati ne može. Nekih se stvari, odnosno osećanja, dobro sećam, neke su nestale ispod snega i leda. Ono čega se sećam dovoljno je snažno da o ljubavi nikada ne mogu da kažem: “onako”.

Problem nastupa kad pokušam da opišem svoj ljubavni život.

O čemu uopšte govoriš kad ništa ne govoriš?

Svet je proklet a život naporan i nezajažljiv. Život bi da vas proguta dok poslednjeg atoma i ćelije. Ne znam kako da se odbranim.

I kad me pitaju umem li  da se odbranim ja najčeće kažem: pa, onako! U međuvremenu se i živi: onako.

Menjao bih sva svoja “onako” za jedno pošteno “ovako”. Uostalom, ko zna šta tek predstoji. Gde je taj prokleti prorok koji će reći: spremite se da odložite sva svoja “onako”?  Nastupa doba kada ćete moći da se radujete i da tugujete bez stida. Nema više proroka takvog kova. Ako ih je nekada i bilo vremenom su se usitinili u zrnca peska koja se prevrću u peščanom satu.

Okreni sat – ovako – da ravnomerno curi. I budi spreman da ga preokreneš kad poslednje zrnce iscuri.

 

 

Naređao sam narove pored svoje fotelje. Oni se suše, i stare, neprimetno. A ipak ih svako ugleda kad uđe u biblioteku.

– Otkad su ovde?

– Ima tome…