Olovke i izbori, 24. april, nedelja

Od malena sam voleo olovke. Kad sam prvi put omirisao sveže naoštrenu crnu olovku taj miris mi se uvukao u glavu kao nešto najlepše i najskladnije što je čovek mogao da napravi. Bilo je to, mislim, u drugom razredu osnovne. Operisali su mi krajnike i ja sam prespavao jednu ili dve noći u spavaonici sa odraslim muškarcima. Najviše je bilo vojnika koji su imali upalu pluća ili anginu. Jedan takav bolesnik-vojnik, od dvadesetak godina, imao je mali blok i crnu, crnu olovku. On mi je crtao razne stvari a ja pokušavao da ga podražavam. Tada sam nacrtao svoj prvi brod koji mi je izgledao baš dobro. Svoju olovku je oštrio nožem, pažljivo, da je ne slomi i da ne napravi svinjac. Drvo olovke se listalo od oštrice noža, a onda, kad bi se ogolilo samo srce on bi ga oslonio na blok, na stočiću, i brzo oštrio u krug. Oko vrha olovke bi ostao pravilan krug sastruganog crnog srca, a kad bi podigao olovku, da je  još malo ušpici, na papiru bi se videla jedna tačka. Tada sam udahnuo miris grafitne olovke i poželeo da celog života samo oštrim olovke, mirišem i crtam.

Možda bih mogao da napravim izložbu rezača olovaka koji su se godinama nakupili. Čim kupim neke nove olovke ja kupujem i rezač. U neko davno prosperitetno doba bio sam kupio i pravi mehanički rezač u koji bi se umetala olovka a onda okretala ručica. Odavno se pokvario.

Kupovao sam olovke u nastupimo različitih navala inspiracije, honorara i radoznalosti. U Pragu sam jednom, sećam se, kupio par crnih olovaka samo zbog marke Koh i nor. Bile su nekako ispoštene. Lomile su se.

Neke olovke mi se nikada nisu primile a neke sam koristio, još uvek ih čuvam, do naprstka. (To me podseti na alatku iz prošlih vremna, neke vrste produžetka olovke tako da si mogao da pišeš i pikavcem od olovke.)

Najuzbudljivije traganje za olovkama bilo je za potrebe Marije Dragojlović koja je tražila odgovarajuću olovku da bi završila seriju slika. Imala je još samo krnjetak drvene crvene olovke. Pronašla je da bi umesto nje odgovarala olovka broj 1700/315, aquatico, Stabilo. Da bi bila sigurna da će ove olovke imati dovoljno za sve slike koje ubuduće bude bojila tražila je da joj kupim najmanje 15 olovaka. Krenuo sam na taj zahtevni zadatak u Frankfurtu, gradu razvijenog izdavaštva, knjižarstva i grafičke industrije, ubeđen da ću tražene olovke lako pronaći u prvoj prodavnici boja i papira. Ispostavilo se da niko nema baš tu olovku. Nudili su mi zamene što sam ja sa gnušanjem odbio. Onda sam morao da idem na sasvim drugi kraj grada, među magacine i fabrike. Šetali su me od jednog do drugog magacina. Na kraju sam pronašao mesto sa olovkama. Mislio sam da ću izgledati blesavo što tražim samo 20 crvenih olovaka, a ne ceo šleper, ali su Nemci bili krajnje ljubazni i predusretljivi. Rukom su mi napisali račun. O kako sam samo bio sretan zbog ove kupovine! Mariji sam odneo petnaest olovaka a sam zadržao pet. Jednu sam uspeo da je pronađem, mada mislim da ih se još nekoliko vija po kući.

 

 

U međuvremenu sam kombinovao akvarel boje i akvarel olovke, pastel, kreon, kredu, tuš, eksperimentisao sa različitim papirima… kao i temama. Učio sam unuke kako se pravilno oštre olovke, kako se senči, gleda ili zamišlja. Strast prema olovkama i papirima nije, međutim, zarazna.

 

A danas, izbori. Nebo se smračilo. Zahladnilo. A ja fantaziram o olovkama. Šta se sve olovkom može uraditi! Ne običnom, naravno. Za glasanje ponesite hemijske, naliv pera ili flomaster. Teško se nešto bitno može promeniti, ali je važno da se institucija izbora održi i ojača. Ako ne zbog ideje radikalnog preokreta, a onda zbog mogućnosti da se koliko-toliko može kontrolisati vlast. I totalitarizam se može izglasati. O itekako, ukoliko se ideja postojanja opozicije i kontrole vlasti ubije u samom začetku. Ovde je sve prisutnije neko čudno mizantropsko ubeđenje da je sve što radi veći broj ljudi osuđeno na propast. U tom smislu je i politički aktivizam nešto čime se bave samo promašeni ili veoma pokvareni ljudi. To su besmislena uopštavanja bez obzira što se  nismo baš proslavili sa našom političkom elitom. Tako, s jedne strane, sve se prebacuje  na širokonarodnu masnoću i nesposobnost da se narod nauči redu, kulturi i pravilima, a sa druge strane je odvratna politička elita. Ergo: najebali smo. Nema nam spasa. A najbolji odgovor na sve to je bojkotivanje izbora, ali ne samo izbora nego i svakog javnog izjašnjavanja o politici i stanju stvari u srpskom društvu. Naravno, preko FB-a se može divaniti i pljuckati na sve i svašta.

 

Jutros sam bio na pijaci. Na Đermu se ne oseća da su izbori. Sklonili su one odvratne strančke štandove. Sir i čvarci su i dalje oni pravi. Mladi luk, peršun, mirođija, salate, krompirići, gigantske jagode, tikvice, mlada šargarepa, spanać, onda gomila cveća. Samo da stignem kući pre kiše. Onda idemo da radimo na jačanju demokratije.

 

Noćas sam sanjao jedan ludački san. Bio sam zaposleni kao neka vrsta organizatora, sekretara ili batlera na manifestaciji na kojoj se okupilo masa ljudi, ali nikako nisam uspevao da provalim šta je moj posao. Stalno sam se nervirao što niko ne zna kad će šta da počne (koncert, izložba, revija…?) i pokušavao da organizujem neke stvari. U jednom trenutku bio sam na ulici okružen poznanicima, od kojih nikoga ne poznajem, a preko ruku mi je bio jedan mantil. Na pola puta negde sa užasom otkrivam da sam uzeo tuđi manitil i da je moj mantil ostao negde u gužvi, sa sve ključevima od stana i kola. O da, kažu poznanici, znamo čiji si mantil uzeo. Onda sam sam na nepoznatoj ulici. Bez mantila, ključeva i ideje gde je šta. I šta ja ovde uopšte radim.

Naglo se probudim.

Moram na pijacu. Moramo na glasanje. Počela je kiša.

 

 

Eno ga Marijina Vuka kao Pjero kako se klanja iz nekog drugog vremena. Na njoj crvenilo olovki kao večiti svedoci. Dokle se klanjati? Ili je to klanjanje samo deo predstave u kojoj se ismejava sila i veliča lepota i dobrota? Biće da je tako.