O tjaizmu, 29. oktobar, subota

 

 

Juče, u petak, razgovor o Lokatvi sa studentima na Arhitekturi, na PAPS-u (Public Art & Public Space). Đuka im je podelio pesmu na papiru. Namerno nije hteo da je pošalje mailom već ju je odštampao, opredmetio. Uzbudljiva diskusija, tumačenja, objašnjenja. Đuka kaže da forma soneta i fonetska uzbudljivost (lepota) uz kompletnu nerazumljivost, nude dovoljno razloga da studenti nešto naprave. Asocijacije su neprekidne. Najviše studenata/studentkinja doživljava Lokatvu kao ljubavnu pesmu. (Tužnu ljubavnu pesmu!)

Boško je napravio divnu prezentaciju u power point-u prema mojim instrukcijama. Pronašao je prave primere. Najviše bih voleo da mogu celu prezentaciju ovde da prikažem ali je to, zbog “težine”, nemoguće.

 

Ovo je, naravno, samo jedno od bezbroj mogućih čitanja. Analizirao sam prvu strofu. Prema zvučnosti i asocijacijama.

 

Lokatva e amejton satva,

Per nus ideahton obja,

O sulpo, ma, e bratva,

Idio, idio peri tja.

 

 

Posebno nas zanimaju dva pojma, fonetski veoma zvučna, koji se pojavlju u prvom i trećem stihu.

Imamo: prvo “satva” a onda: “bratva“.

Ta dva pojma uopšte nisu slučajna. Oni očigledno simbolišu dve različite stvari, predstavljaju manifestaciju različitih osećanja i smisla.

“Satva” je simbol samoće, usamljenosti i neke vrste melanholije dok “bratva” simbolizuje društvo, zajedništvo, oduševljenje, možda prevrat.

“Satvu” muzički možemo da predstavimo kao Satijevu kompoziciju! To je čista melanholija.

 

 

“Bratvu” najbolje doživljavamo kao Verdijev hor Jevreja iz opere “Nabuko”. U “bratvi” vidimo veru, nadu i obećani spas.  (Takvo osećanje ne nalazimo u “satvi”.)

 

Ta dva osećanja – samoće i pripadnosti ljudskoj zajednici – melanholije i masovne ekstaze, predstavljaju dve krajnosti u kojima se kreće ljudska istorija. Lokatva je mesto gde se susreću ta dva osećanja.

Ista osećanja mogu se likovno predstaviti: “Satva” kao neka od slika De Kirika, prazni trg na kojem devojčica tera kotur.

 

a “Bratva” kao fotografiju nekog masovnog skupa (revolucija, pobuna, navijači…)

 

Ostaje nam, najzad, poslednji stih prve strofe:

“Idio, idio peri tja”

Pojam “idio” nedvosmisleno asocira na refleksivni introvertni svet razmišljanja, kovanja planova i ideja.

I gde sve to završava?

Autor pesme “Lokatva” očgledno oseća svu izgubljenost ovog svet pa konstatuje da će se sve naše ideje i razmišljanja završiti u, u …. NIŠTA  – u onome što znamo kao “tja”. Ima u ovom razmišljanju i snažne doze autoironije što ovu strofu čini nekako herojskom u odnosu na ono u šta se život vremenom pretvara.

Sa “tja” se uvek najbolje možemo boriti uz pomoć drugog “tja”. To je verovatno i smisao ovog autentičnog “tjaizma”.

 

Zatečen sam radošću igre. Pre susreta sa studentima video sam se sa Đorđem, predvodnikom Ah Ahileja. Hoćemo da širimo priču. To više i nije u našoj vlasti. Lokatva se otrgla i sama ide svojim putem. To je delta koja se grana na mnogo strana. Odneo sam Đorđu tekst i note “Alkohola i hrizantema”. Možda se ova naša himna sa kraja šezdesetih i početka sedamdesetih oživi. Vremena su olovna. Opiljci upadaju u oči i grlo. Ljudi su smanjili doživljaj nade na “dobro jutro” i “laku noć”. Fenjer žmirka na samom rubu stola. Može ga preturiti ne samo slepac nego i neka pijana budala. Vatra može da izbije svakog časa. Svi se prave ludi. Priča o opasnosti pripada nekoj drugoj dimenziji. Danas se uživa u pričama o katastrofama koje su moguće ali se čine nestvarno dalekim.