O testu, 23. avgust, utorak

 

Odavno nisam ništa radio sa testom. Mislim na hleb. Nekada davno baš sam u tome uživao. Uvek sam voleo  da radim rukama. Verovatno sam promašio profesiju. Premda, i pisanje zahteva određeni rad rukama. Onoliko. A tek crtanje.  Ipak, raditi u bašti, zidati, praviti nešto od drveta,  pripremati hranu, to je nekako izvorno rad koji oplemenjuje. Sanjam o tome da mogu da kombinujem. Od svega je ostalo samo kuvanje koje, međutim, mora imati dobar povod: da spremiš ručak ili večeru za decu, unuke, prijatelje. Sa starošću, sve je manje prilika da se pripremaju istinske gozbe. Čak i jednostavna jela, poput punjenih paprika, više zavise od prilika nego od sastojaka. Da svako godišnje doba “obeležiš” određenim jelom to se podrazumeva. Zimi  to je sarma, u proleće mlado grašak i krompirići, leti punjene paprike i tikvice, u jesen musaka od patliđana i  pasulj sa svežim sušenim mesom i pečenim paprikama. O da, tu su i knedle sa šljivama! Krenu leti a završe se u duboku jesen. Eto, to testo i dalje pravim. Ali hleb više ne mesim. Kuva se, naravno, stalno, ali onako “ozbiljno” samo za praznike (Nova godina, Božić, Uskrs…). Potrebno je da se spoje neradni dani. Nešto više od vikenda. I da se oblikuje neka navika da se upravo tog dana dešava nešto nesvakidašnje. Došla nova godina, rodio se Hrist, onda oživeo… Nema više Prvog maja, ni Dana republike. Novi praznici, nove države nemaju privlačnost. Verovatno Toma napravi ručak za Dan držvnosti što mu je u opisu posla. Sumnjam da bi to privatno slavio.

Milošević mi je ogadio pravljenje hleba. Lično on i njegova luda žena. Uz mnoštvo pomagača, naravno. Ogadili su mi mešenje testa na vrlo jednostavan način. Naterali su me da svaki dan, ili svaki drugi dan, najmanje dve godine, mesim hleb. Bio je to način da se preživi. Brašna smo imali stotinak kila, u velikim vrećama od po pedeset kilograma. Jednim delom to je bio miraz naše rodbine izbeglica, delom smo to dobijali umesto plate na poslu. Tako se nekada zadovoljstvo i uživanje pretvorilo obavezu i rutinu koja je simbolizovala najgori period u našem životu. Nije to bilo, naravno, samo siromaštvo i nemaština nego i rat i strahovanje. Izgubili smo preko noći ne samo Zemlju nego i prijatelje, mogućnost izbora, slobodu putovanja, budućnost svoje dece. Sve je otišlo bestraga.

Sada je nekome palo na pamet da podigne Miloševiću spomenik, da imenuje neku ulicu po njemu, jednom rečju da počne da se uspostavlja i neguje sećanje na Slobodana Miloševića. Niko ne može da spreči njegovu rodbinu i prijatelje da neguju uspomene onako kako žele. Ali da to postane javna stvar! Kad pogledam te likove koji bi danas da slave Slobodana Miloševića ne mogu se oteti utisku da su se upravo oni prilično okoristili, pre svega u materijalnom smislu, od njegove vladavine. Ti stanovi, kuće, firme, devizni računi, putovanja, školovanja dece u inostranstvu, estetske operacije, nove žene, nove porodice… sve je to izašlo iz zajedničke vreće koja je punjena na račun najsiromašnijeg i najjadnijeg naroda. Kad se samo setim Dafine i Jezde, i njihovih banaka, onda Miškovića, Karića, Beka,  Peconija… Odakle je sve to? Zar niste sve zajedno  štimali i planirali? Vi ste obezbeđivali transfer pa ste jedan deo odvajali i za sebe. Sasvim dovoljno da biste bili uspešni. Voditi rat nije jeftina stvar. Ali neki su se od toga i obogatili. Kao i uvek. Tako je bilo u Srbiji i tokom herojskog Prvog svetskog rata. Pa se podigao spomenik Nikoli Pašiću kao heroju državnosti. Na lično se profiterstvo zaboravilo. Takva vrsta zaboravnosti i selektivnosti postali su  deo srpske političke i kulturne tradicije.

U tom smislu moguće je da i Milošević jednog dana dobije spomenik. A Dafina spomen ploču kao pionir modernog srpskog bankarstva. U svemu tome biće mesta i za novinare, urednike i vlasnike tabloida. Njihovi hologramski likovi krasiće pročelja Beograda na vodi. Svi će biti sretni i veseli. Život će biti negde drugde.

 

Zgadiše mi barabe pravljenje hleba i mešenje testa. Da je to jedino!