O prirodi sećanja, 11. mart, sreda

 

Još nisam sreo nekoga ko bi se namrštio na pomen sećanja. Svi se odmah raspekmeze. I svi su obuzeti razumevanjem i osećanjem sete. Ono što je prošlo kao da bi htelo da se spoji i udruži u jedinstvenu materiju-nemateriju koja ima magijska svojstva. Sećanje je poput svetlosti. Talasi i materija. Oni zajedno mnogo toga pokreć mada su neuhvatljivi. O talasnoj prirodi sećanja mogao bih mnogo, ali mi ne da moja materijalna priroda koja će da se raspadne i pretvori u prah čim se obratim materijalnim dokazima. Naši materijalni dokazi su i naša lica u ogledalu. Odraz koji nam se vraća suočava se sa neshvatanjem kao nekom vrstom filtera. Zar sam to ja?

Zar sam to ja, pitam se dok ulazim u tramvaj posle posete jednom neprijatnom službenom mestu. Reč je o trivijalnom saobraćajnom prekršaju, ali to kod mene proizvodi burne psihičke reakcije. Apsolutno sam neadaptiran na odnos sa državnim službama. Možda je to trauma iz mladosti, ili prezaštićenost u roditeljskoj kući. Pojma nemam.

 

Pre toga, takođe u tramvaju, jedna lepa i elegantno obučena devojka pokušava da ubedi devojčicu koja prosi, da dođe u Svratiše, gde može i da jede, i da se okupa, pa i da se presvuče, gde ima prostor i za igru i za učenje. Devojčica je veoma slatka, kratko ošišana, u prljavoj sivoj trenerci i belim prevelikim patikama, ima negde oko deset godina, jedva odgovara na pitanja devojke. Očigledno je uplašena i “izdresirana”. Devojka joj nudi da zajedno siđu i odu u Svratiše. Onda joj na parčetu papira piše adresu. U nagovaranju devojčice učestvuje još nekoliko starijih ljudi. Nema pomoći. Ipak, stavila je papirić sa adresom i krenula dalje da prosi. Strašno je koliko smo bespomoćnu u nastojanju da bar malo utičemo na “sudbinu”. Sudbina je reč koja se ovde pominje kao odraz predaje. Pomirite se sa sudbinom ne znači prihvatiti stvari onakvim kakve one jesu već prihvatiti poraz.

 

Jednom ću se i ovoga sećati. Da li baš današnjeg dana? Teško. Osim ako budem želeo da iščitavam sopstveni dnevnik. Da li je moj Dnevnik talasne ili materijalne prirode? Koji deo?

 

Na savskom pristaništu nema previše pecaroša. Toplo je, prolećno. Sava je visoka, normalna za ovo doba godine. Nije toliko ni mutna. Na klupama sede uglavnom stariji ljudi. Jedan se izuo, skinuo čarape i greje i vetri stopala. Stopala upijaju sunce poput sunčevih kolektora. Domaćinski prizor. Oni koji sede na obali i oni koji su po kafeima i restoranima u Beton hali prilično se razlikuju. Dva sveta. Nekada nije postojala tolika razlika.

A na Zelenom vencu dvosmisleni grafit: “Ne jebe te peder nego kapitalizam!” Grafit deluje kao anarhistička poruka za dodacima borbe protiv homofobije. Kao i sve ovakve poruke i ona je jednodimenzionalna i neuhvatljiva. Više je dosetka nego poruka. U ovome što se Ovde odigrava ne prepoznajem ono što zamišljam kao kapitalizam dvadeset i prvog veka. To je kapitalizam s početka devetnaesto veka, iz vremena pre prave sindikalne borbe i opšteg prava glasa. Ovde je na vlasti primitivni i mafijaški kapitalizam koji nema nikakve veze sa savremenom evropskom civilizacijom. Kapitalizama, kao i socijalizama, uostalom, ima različitih. Ta razlika se lako može uočiti kad pogledamo kapitalizam u Skandinaviji, Nemačkoj i Kanadi i onaj u Južnoj Americi, Kini i Istočnoj Evropi. Kao i ideje socijalizma u Evropi i Severnoj Koreji. Ne postoji univerzalni model ni za šta. I to je takođe problem za mnogo ljude koji žele da dobiju gotovo model za sve. Jedna velika sveobuhvatna ideja kao spas. Ne traže samo fizičari jedinstvenu teoriju. U društvenom smislu o njoj sanja mnogo više ljudi.

 

O sećanju bismo morali ozbiljno da razgovaramo. Ne želim tamo da se sklonim, a i kako bih se sklonio u nešto tako efemerno, kvantno-fotonske prirode, već da ispitam domete i dubine sećanja, individualnog i zajedničkog. Pretpostavljam, naime, da postoji i taj čudni fenomen zajedničkog sećanja preko intenzivnih emotivnih doživljaja sa kojima smo se zajedno suočili i kroz koje smo zajedno prošli. Reč je o generacijskom iskustvu koje, naravno, može biti različito u mnogim segmentima – od porodičnog i imovnog stanja, preko društvenog i političkog statusa, fizičkog izgleda, interesovanja… Naravno da su naša iskustva različita, kao što smo i mi sami, međusobno tako različiti, ali ipak postoje stvari koje delimo kao generacijsko sećanje što nisu samo određeni događaji već mnogo više reakcije i osećanja koja smo u vezi sa njima imali. Na primer muzika.

 

 

Bilo je to 1966. na Glavnom jezeru u Beloj Crkvi. Kraj avgusta. Bilo nas je četvorica: Braca, Manja, Karanfil i ja. Spavali smo u šatoru izvan kampa gde su bili izviđači. Dan i noć, dan i noć, puštali su “Paint It Black” sa razglasa. Zamislite, i danas mi se ta stvar dopada! Mislim da sam u jednoj knjizi opisao tajanstvene uticaje te pesme na mladu psihu. Moguće je da ona i dalje deluje. Možda zbog toga nikada nisam postao “darker”.