O osveti, 3. februar, utorak
Sinoć sam rekao sebi da ću sutra da pišem na temu osvete. Nikada o tome nisam zucnuo, osim u esejima o ratu, istoriji, kolektivnom pamćenju, krivici… Malopre, naime, u prodavnici vidim jednu mnogo odvratnu babu, verovatno mojih godina, kako se guzi birajući mandarine sa police. Jednostavno ne dozvoljava nikome da stane pored nje, mada ima dovoljno prostora, i takođe uzme neku mandarinu Ona izabere 6, a ja u sebi kažem: e sad ću da ti se osvetim sebična babetino, pa izaberem 7 mandarina.
Naravno, ne rekoh joj ni reč o tome kako sam joj se osvetio. Sačuvah svest o osveti u sebi.
Novi dan i nova priča o osveti.
Dan je sunčan, vazduh prozračan. Poput proleća, mada je i dalje prohladno. Nema vetra. Sređuju se “zelene” površine.
Jednom sam razmišljao o tome da se osvetim jednom preispoljnom gadu tako što ću ga opisati u jednoj priči. Počnem da pišem, ali već posle nekoliko rečenica, bude mi smešno, i besmisleno, da se nekome osvećujem na taj način. (Čak sam zamislio knjigu priča koja bi se zvala “Skotovi”. Ko bi to uopšte želeo da čita?)
Ipak je mnogo bolje posegnuti za arsenikom. Kad sam imao jedno trinaest ili četrnaest godina, još nisam krenuo u gimnaziju, dobio sam flašicu punu bele guste tečnosti za koju su mi rekli da je arsen. Moj prijatelj Role, stariji od mene godinu dana, sada akademik bioloških nauka, bio me je popalio da zajedno idemo na kurs iz prepariranja. Uglavnom smo preparirali ptice. (Meni je to istovremeno izgledala kao sjajna priprema za studije medicine o čemu sam još kao mali maštao.) Kao nagradu za naš trud dadoše nam jednog dana kosti jedne ubijene rode da ih očistimo i pripremimo. Prvo sam u velikom loncu, u našoj kuhinji, dugo kuvao rodine kosti, što je iz kuće oteralo sve ukućane, a onda smo ih Role i ja dugo čistili skalpelima. Na kraju smo kosti mazali rastvorom aresnika da bi sprečili da se ubuđaju. Kosti su posle spojene žicama i kostur naše rode dugo je bio izložen u Prirodnjačkom muzeju na Kalemegdanu. Pojma nemam šta se desilo sa flašicom otrova. Verovatno ju je Role još koristio za neka prepariranja. Niko u našoj okolini nije bio otrovan.
Sad nešto mislim o tome kako bi danas bilo nezamislivo dati dečacima tog uzrasta flašicu otrova da je nose kući. Ili da kuvaju kostur rode.
Ideja osvete bila je, u početku, vezana za ulicu i sukobima sa drugim ulicama. Osveta je bila deo kolektivnog plana i čina. Nikada nije otišla dalje od ideje. Kao kroz maglu se sećam nekog vica o osveti malog Japanca. Ili prepričavanje nečije osvete za zapaljenim novinama pred vratima. U novinama su upakovana govna, pa kad predmet osvete počne nogama da gasi vatru sav se ugovna. Sve su to urbane legende, infantilne i maštovite kao što je bio i naš život. U taj krug nisu ulazile osvete duboke, političke, porodične, plemenske, generacijske… njih ćemo da upoznamo mnogo kasnije.
Kad sam odrastao ideja osvete prenela se na ideju političkih promena. Oni koji su zli, koji su mučili i ubijali, moraće, kad-tad, da budu kažnjeni! Ni tu se nešto bitno nije uradilo.
Kad sam se zaposlio sudarao sam se sa raznim spodobama, od kojih su neke bile prave lopurde i nitkovi. Kovao sam u sebi plan, ali od osvete nikada nije bilo ništa. Čak i kad su me nekoliko godina mrcvarili jednim besmislenim sudskim sporom, nisam, osim što sam par puta za sebe izgovorio: dabogdacrkli, dabogdacrkli, učinio ništa što bi ličilo na osvetu. A kad sam čuo da je glavni protagonista cele te ujdurme umro, nisam osetio nikakvu radost ili olakšanje. Samo muku od sećanja.
Mogao sam, što se prilika tiče, da iz osvete pljunem nekome u kafu, ali mi to nikada nije palo na pamet. Eventualno, da ljutom paprikom namažem rub kafene šoljice, to bi mi se mnogo više svidelo, ali ljuta paprika nikada pri ruci kad je najpotrebnije.
Poruka osvete može, uostalom, da osvane i na zidu. Mada je to riskantno. Jednom je, u vreme moga dečaštva, na jednoj zgradi u susedstvi osvanuo grafit: “Draganova mama se jebe!” To je delovalo tako strašno da su natpis vrlo brzo prekrečili. Danas se osvete započinju preko novina i društvenih mreža. Nekada se ugase same od sebe, a nekada se pretvore u prave lične i javne drame.
Jedan od “junaka” naše mladosti, službenik DB-a zadužen za studente, kojeg smo zvali Panta, i kojeg sam ubacio u roman “Šakom i kapom”, doživeo je pravu tragediju – izgubio je dete, a uskoro i sam razboleo i umro pre dosta godina. Meni je njegova sudbina bila nešto toliko tužno da se njega nikada nisam sećao sa ogorčenjem i osudom. (Već je u romanu, koji je objavljen 1998, a napisan 1990, lik Pante krajnje komičan, a ne neko ko bi se mrzeo i proklinjao.)
Tema osvete i osvetoljubivosti veoma je popularna ne samo u medijima nego i u razgovoru za kafanskim stolom. Da li je neko, i koliko, osvetoljubiv, i kako se to ispoljava – pa to su beskrajne diskusije. Ono što je posebno zanimljivo, tema osvete i osvetoljubivosti, deluje veoma stimulativno na sećanje. Začas se osveže raznorazni pikantni detalji o Miri, Slobi i njihovom okruženju sa jedne i sa druge strane. Svako ko osvoji vlast u Srbiji mora ne samo da pokaže zube aktuelnim protivnicima nego i da se osveti onima koji više nemaju nikakav značaj i uticaj. Mogućnost osvete istovremeno otvara prostor za “božansku” milost. Umesto osvete ponekad stiže oprost, iako svi “dobro znaju” da bi bilo normalno da stigne osveta. Tako se između osvete i pomilovanja gradi harizma i moć. Sve je to postavljeno na čvrstom zdanju iracionalnosti, zlopamćenju, kompleksima, frustriranosti, paranojom… Od osvete ovde sve počinje. I završava.
Zbog toga, kad čujem nekoga kako sa jedne strane ulice viće na drugu stranu: “jebaću ti mater”, znam da iza ovakve pretnje obično ne bude ništa osim još jedna priča o uspešnom obračunu. Da ispunjenje osvete nikada nikoga nije učinilo boljim i srećnijim to pretpostavljam samo u okvirima svoga iskustva i svoga života. Verovatno postoje takvi ljudi, i takve civilizacije, u kojima su ispunjenje osvete i “poravnavanje računa” pitanje života i smrti. Ne želim da budem deo takvog sveta. Nisam čak ni radoznao da razumem dublje istorijske, verske ili kulturne razloge.
Kad se za nekoga priča da je osvetoljubiv uvek pomislim da je to ili gluma ili nešto nenormalno.