O nestajanju, 28. mart 2018, sreda

Postoji jedan lokal, u blizini naše kuće, koji kao da je omađijan. Štagod  u njemu započne, pre ili kasnije propadne. Nije to jedino “prokleto” mesto na Bulevaru na kojem ne uspevaju poslovi, ali sam ovo posebno proučavao. Prvo je krenula prodaja nekih krpa, tzv. butik, koji je vrlo brzo bio izlepljen raznim porukama tipa: “rasprodaja pred zatvaranje” ili: “još samo do kraja meseca”. To je potrajalo godinu-dve dok se radnja stvarno  nije zatvorila. Onda se prostor uređivao par meseci pa je jednog dana osvanuo muški frizer. Mislio sam da je frizeraj baš dobro radio, nikada nije bio prazan, dok se jednog dana i on ne zatvori. Prostor se ponovo uređivao jedno duže vreme dok se nije pretvorio u prodavnicu klasičnog roštilja. Onda se i to zatvorilo. Sledeća radnja bila je takođe brza hrana, ali ovaj put u nekom giros ključu. I to ubrzo propade. Trenutno je to leskovački roštilj uz snažnu podršku palačinki. Slanih i slatkih. Bojim se da i to neće predugo potrajati.

Lokal je, naravno, privatno vlasništvo. Čuo sam priču da gazda koristi struju koju plaćaju iznajmljivači prostora, kao i da je prostor prilično skup. Poviše  ovog lokala stoji jedan baš velik i lep prostor koji je zatvoren već nekoliko godina. Restitucija! Nove – stare gazde “zacepile” takvu cenu da se nikome ne isplati da ulazi i započinje neki posao. Lokali čiji je vlasnik gradski Poslovni prostor takođe se čas otvaraju, čas zatvaraju. Imam utisak da je u pitanju prava poslovna kocka. Jedino što se ne zatvara su kladionice. Taj posao cveta. Stari i mladi, isključivo muškarci, neprekidno vise u kladionicama. Muška zanimacija!

Sudbna “prokletih” mesta lako bi mogla da se pretvori u priču o Ovome Ovde. Onda bi i muški frizer postao neka vrsta zgodne metafore kako se ovde sve brzo menja da bi na kraju sve propalo.

Ovde sve lako, preko noći, nestane. I veoma brzo se zaboravi. Nestajanje je, u stvari, novi oblik postojanja. Ono što je nestalo, i odmah se zaboravilo, veoma jednostavno se ponovo pojavi. Dobije novo ime, možda nadimak, često zadrži i staru adresu… Promene se vizit karte, žiro račun, raspored po sobama, direktori obavezno. I knjigovođe, naravno.

I inače osećam kako se prostor na kojem se održavam sve više smanjuje. Nisam jedini. Tešim se užasom. Biti normalan, i pristojan, postaje neka vrsta obeleženosti. Ja sam lice sa posebnim potrebama. O mojim se potrebama može javno govoriti kao o nečemu normalnom i svakodnevnom iako većina sasvim dobro zna da je to čista laž. Nikome ne trebaju ni knjige, ni muzika, ni umetnosti, nikome ne treba znanje i radoznalost, nikome ne trebaju razgovori u kojima se neće pojavljivati junaci sa estrade i iz rialitija, niko ne traži sećanje, svest o propasti postala je šala, a vladavina  nitkovluka sudbina. Ovde se vlast uspostavlja i brani kmetstvom, a napada dosetkama o njenoj gluposti i grabežljivosti.

Nestajanje je zabeleženo: na Kalemegdanu dva slučaja, na Konjarniku jedan, na Banovom brdu tri, na Karaburmi jedan, na Novom Beogradu  tri…. a na Slaviji petnaest.

 

Šta je to što toliko privlači ljude da bi nestali? Strah od sutrašnjice? Saobraćajna gužva? Fontana?

I kad izrone u nekoj drugoj dimenziji da li će se obreti u radnji prepunoj čokoladica, napolitanki, šapica i korpica, ili među ekserima i dušecima?