O mudrosti, 19. novembar 2017, nedelja
Bio jednom jedan čovek koji je imao običaj da govori: postoje stvari ovakve i postoje stvari onakve. Niko nije znao šta je time hteo da kaže ali su se svi sa njim slagali. Mudrost nije baš uvek samorazumljiva.
Jednog dana upadne tom čoveku, dok se šetao pored reke, noga u nekakvu pukotinu u betonu, kost puče kao šibica a čovek zakuka: evo me zadesi, evo me zadesi!
Srećom se u blizini nađoše neki ljudi koji razumeše o čemu je reč, okupiše se oko njega, podmetnuše mu pod glavu njegovu poslovnu torbu, ovlažiše mu čelo, Prvu pomoć pozvaše. Kolima Prve pomoći trebalo je više od pola sata da dođu do unesrećenog jer se tih meseci grad veoma raskopavao. Pored njega ostade samo jedna žena, ona koja mu je sve vreme vlažnom maramicom brisala čelo. Staviše čoveka na nosila, unoseoše u kombi prve pomoći, a žena, i ona krenu sa njim. Mislili ovi iz Prve pomoći da mu je supruga.
Sačekala žena čoveka koji je imao običaj da govori: postoje stvari ovakve i postoje stvari onakve, da ga pregledaju, snime i nameste mu gips, pozvala potom taksi da ga odvede kući, a čovek se zagleda u njeno lice i izmučenim glasom zapita: mi se odnekud znamo?
– Bila sam na obali kad ste pali i slomili nogu.
– Ranije, mnogo godina ranije, reče čovek, a žena odlučno odmahne glavom: prvi put sam vas danas ugledala.
U to stiže taksi i žena zapita čoveka gde da ga vozi.
– Bilogde.
– Pogledajte u ličnu, tu piše vaša adresa.
– Odavno ne stanujem na toj adresi.
– Pa gde da vas vodim?
– Odvedite me kod sebe, nežno reče čovek sa slomljenom nogom, a oči mu se raširile i naprosto sijaju.
– Ali mi se ne znamo.
– Dovoljno smo se upoznali.
– Možda imam muža, možda imam decu…
– Vodi me kod sebe, molim vas, zavapi čovek.
Kad su stigli u njen stan, sve cupkajući na jednoj nozi i oslanjajući se o Ljubicu, a ona beše usamljena i fina žena, naravno, povređeni čovek se sruči na fotelju ispred televizora i reče, sa očigledno velikim olakšanjem, ono njegovo: postoje stvari ovakve i postoje stvari onakve.
Ljubica na te reči briznu u plač i istog ga časa istera iz stana. (Priča se da je kroz suze ponavljala: zašto ja uvek privlačim budale!)
– Takav je život, godinama je posle Stanislav prepričavao najveću ljubavnu priču svoga života.
Nisu mudrosti uvek pogodne da bi se sa njima nešto ozbiljno započelo.