O mravojedima i društvenom životu, 23. decembar

 

Lep dan, mada osim kupovine, i odlaska na posao i povratka kući, nisam stigao da se normalno prošetam. Dan je naprosto proleteo. Želeo sam da odvojim bar jedan sat mirnog pisanja u nekom obližnjem, polupraznom kafiću, oko podneva, ali nisam stigao. I dalje pokušavam da dođem do novih poslova i novca za firmu. To je jedan beskrajni autokanibalizam. Umesto da mi život postane jedan beskrajni bogati raspust, prepun prijateljstva, otkrića i kreativnost, on se pretvorio u krajnju suprotnosti.
Naravno, sve se može svesti na vreme, i prostor, u kojem živimo, ali to ne daje odgovor na sve. Pokušavam da budem smiren i da objektivno sagledam situaciju u kojoj sam se našao. Ne pripadam onome što bi se moglo nazvati nacionalna kulturna elita. To je skroz u redu jer sebe nikada tako nisam doživljavao. Nema to, naravno, nikakve veze sa delom, talentom, biografijom, uticajima… Ovde je reč o odnosima koji su izvan polja književnosti i umetnosti, o vezama zavičajno-burazersko-esnafskim koje su utkane u društveno biće srpske čaršije. Biti uspešan ovde znači biti u skladu sa svojom klasom i svojim statusom. Svet rada, i para, striktno je odvojen od sveta priznanja. Jedno sa drugim ne ide. Odnosno, uz priznanje idu pare nekako same od sebe. Onaj ko sebi nametne jaram svakodnevnog zarađivanja za život taj je sebi precizno iskrojio i položaj u čaršiji. Ovde se najviše prezire rad za kasom, ali će za pare sve da se uradi. Ovde se prezire i mukotrpni rad i svakodnevne obaveze koje ne proizilaze iz visoke političke ili državne funkcije.
Ovde je mrak, a tako divan dan, i još ponedeljak.
O solidarnosti se može pričati u nekom drugom vremenu. A o prijateljstvu?
Moji najbliži prijatelji su oni koje poznajem decenijama i oni koje sam upoznao pre par godina. Ovaj razmak me teši. Dobro je sticati nove prijatelje i zadržati stare. Ali, i pored svega, naši životi mi deluje veoma skučeno u društvenom pogledu. To nije samo skučenost siromaštva već mnogo više skučenost samog života. Čujem da se ljudi, odnosno bliski prijatelji, tako malo, i tako retko druže, da je veliko pitanje da li su i dalje prijatelji. Odnosno, prijatelji su ali na jednom drugom nivou. Više dele zajednička sećanja i uspomene nego ono kako danas žive. Niko se, u stvari, i ne zanima kako ko živi. Živi se nekako, što znači nikako. Osim za slava i eventualno dečijih rođendana prijatelji se slabo viđaju. Dugački telefonski razgovor, razmene zanimljivih linkova i fotografija, to je otrpilike nivo na kojem se održava društveni život u Srbiji. Bar u krugu koji je meni dostupan. (Drugi krugovi me i ne zanimaju.)
Juče sam počeo da sređujem svoje stare crteže i slike. Jutros sam pobacao gomilu papira. Pošto je većina toga potpisano nisam ostavio pored kontejnera nego sam ubacio unutra. Praveći red otkrio sam toliko toga zaboravljenog. Reč je o periodu od 1989. do 2012. Neke teme se ponavljaju. Kao da su mi se zavukle pod kožu. Recimo: “mravojedi”. Oni predstavljaju etalon nedruštvenosti.
Ipak, zamišljao sam život sa mravojedima kao jedno srdačn prijateljstvo.
U isto vreme grad je išaran porukama koje ne ulivaju previše sigurnosti. Znam da iza tih poruka ne stoje mravojedi. Čak naprotiv, oni kojima oni smetaju. (Premda, ne treba previše lično primati stvari. Rekao bih da su mravojedi u tom pogledu preosetljivi.)

 

 

Zbog toga kreće priča o Njima i nama:

Ovde

Mravojedi su prvo naselili drugu stranu Beograda – sa sremske strane, a onda, ko zna u kojem milenijumu, pređoše na Ratno ostrvo a odatle, veoma brzo, za par stotina godina, i u Beograd. Za razliku od tipičnih mrvojeda u tropskom podneblju, koji su živeli daleko od vode, kiše, snega i leda, oni naši mravojedi behu prilagođeni promenama vremena poput insekata. Isti je slučaj i sa onim što se dešavalo u društvu. Mravojedini nisu imali nikakvih problema da pređu iz robovlasničko u feudalno, i iz kapitalističkog u socijalističko društvo. Bili su začuđujući uspešni u osluškivanju hoda vremena.
Ništa neobično što ih je bilo i među masonima i među članovima Centralnog Komiteta.
– Kome to tamo viče: ne kopaj nos?
Mravojedi to sigurno ne rade. Baš kao ni slonovi, tapiri, morske krave i slični nosati stvorovi. Da li je Pinokio čačkao nos? Što manji nos, to više prstiju u njemu.
Zvezde padaju na nas. Svakog minuta, svakog sata, svakog dana. Tako milionima godina. Planeta otežala od kosmičkog nanosa.
Reče mi moj unuk, kad sam u par reči opisao o čemu pišem: o usamljenosti mravojeda – to je tako tužno. To me je potreslo. Onda sam morao naširoko da mu objašnjavam da je mravojed po svojoj prirodi usamljen i da mu to ne smeta. Takođe, da će ovo što pišem sigurno pomoći da se ljudi naviknu na njegov neobični izgled i njegovu usamljenost pa će mu se sigurno mnogo češće obraćati i, možda, pokušavati sa njim da se druže. U međuvremenu je unuk zaspao, bila je prošla ponoć, i ja sam ostao sam da razmišljam o onome što sam rekao. Kao da se nikada stvarno nisam navikao da pišem tužne priče. Odnosno, da je život često veoma tužan. To je istina. Živimo u tužnim vremenima. Kao da stvarno nismo živeli. Kao da bi tek sada trebalo da počnemo da živimo. Kao da bismo upravo sada trebalo da napustimo svoje usamljeničke izbe i pokrenemo proces sećanja i druženja. Kad bi to samo išlo zajedno!
Ima u mravojedima mnogo više onoga što smo izgubili, ili zaboravili, nego što to možemo da zamislimo. Mavojedi su deo našeg odrastanja i sazrevanja premda je zasigurno bilo dosta mravojeda i u našem ranom detinjstvu ali ih mi tada nismo prepoznavali kao nešto posebno. Tek kada čovek počne da doživljava svoj profil kao amfas nešto se dogodi u njegovom perceptivnom i emotivnom sistemu što mu omogućava da svet oko sebe počne da gleda „drugim“ očima.

Kad danas pažljivo gledam crno-bele fotografije sa nekog partijskog Kongresa, ili sa januarskog okupljanja prosvetnih radnika na Kolarcu, ne mogu a da ne primetim likove mravojeda kako skvrčeni i zbog nečega posramljeni kriju njuške i oči a ipak vire, i pilje, u pravcu svetle budućnosti. Mislim da su mravojedi jedini stvarno zamišljali svetlu budućnost kao otvor na kraju dugačkog crnog tunela. Da je bilo dovoljno mravojeda možda bismo se nekako i dokoturali do toga neverovatnog i blagotvornog komunizma gde svi žive u skladu sa svojom prirodom i svojim potrebama, gde nema nasilja, harizmatskih vođa, demagoških obećanja i rahitisa. Pretpostavljam da bi komunizam lako izašao na kraj ne samo sa glađu i siromaštvom nego i sa svim malignim bolestima. U tom pogledu su mravojedi odavno u komunizmu. Niti gladuju, niti obolevaju od raka.
Sećam se sednice Centralnog komiteta u nekoj polumračnoj dvorani, negde u dubokoj provinciji, valjda u Bosni, i ponovo vidim tanke zrake dnevne svetlosti kako se probijaju kroz diskretno navučene dugačke zavese i kako sporadično osvetljavaju neke šake, obrve, oči, oznojena čela, stisnute usne. I kao da ponovo vidim mravojeda u liku nekog funkcionera, vidim njegovu opreznost, iščekivanje, spremnost da iskoči ili da se zavuče u najdublju rupu. Da li je to bio Bijedić, Dobrosavljević, Koliševski, Stevan Sremac, Lovro Kuhar ili Luj Adamič to više uopšte nije važno. I u najvišim organima SKPBSS-a bilo je mravojeda. Recimo onaj Suslov. Ko može danas da porekne njegovu mravojedsku prirodu.
Za razliku od buba koje su napadale pčelinjake i time obezbedile večno prokletstvo socijalizma jer su direktno atakovale na plodove rada i sam kolektivni sistem na kojem je počivala cela ideologija, mravojedi nikada nisu bili prokleti na taj način. Oni su jednostavno prećutani. Uostalom, mravi jesu složni i vredni radnici ali nisu korisni poput pčela. Većinom su dosadni i štetočione. Na taj način je mravojed oslobođen eventualne odgovornosti ili prokletstva. Ipak, da neko za sebe kaže da je „od mravojeda“ to nije išlo. To bi izgledalo kao čisto izmotavanje i ismejavanje prirodne podele koja je ustanovljena uz pomoć evolucije. Svi smo mi, međutim, u mladosti bili i evolucionisti i levičari premda smo verovali u zagrobni život i Tarot. Takav je život. Ni ptice koje su krale med nisu bile dobrodošle. Medved je imao posebno mesto između ostalog i zbog toga jer je predstavljao krupnu, kapitalnu divljač. Kadgod bi maršal Tito ubio nekog medveda kapitalca, obavezno u Bosni, odmah su ga pčelari proglašavali svojim počasnim članom. Tito se fotografisao sa sve pčelarskom opremom tako da mu se, u stvari, nije videlo lice podjednako često kao i sa mrtvim medama. Time se uspostavljala ravnoteža u prirodi i društvu.
Da između medveda i mravojedan postoji izvesna sličnost potrudio se jezik i gastronomske sklonosti. Na engleskom jeziku mravojed se, pored „anteater“, odnosno „grand anteater“ (veliki mravojed) naziva i „antbear“ (mravlji medved). I mravojed i medved najviše uživaju u rasturanju i ždranju mravinjaka i pčelinjaka. Razlika je samo u tome što mede traže med a ne pčele dok mravojed jede i mrave i njihova jaja.
Naravno, ovo je samo uzgredno razmišljanje o tome kako se u vreme socijalizma gledalo na medvede i mravojede kao predstavnike specifične životinjske vrste koja se hrani plodovima kolektivnog rada. U svakom slučaju, mravojedi su mnogo bolje prošli. Ne samo da nisu imali problema sa svojim kulinarskim navikama nego je njihovo socijalni status isključivo zavisio od ukupnog stanja i odnosa društvenih odnosa i proizvodnih snaga. I ko se najbolje snašao?
Svakako ne oni mravojedi koji su ostali po svojim rupama i pećinama, na padinama Kalemegdana, u peskovitim predelima Novog Beograda, u pejsažima mesečevim i sirotinjskim. To su bili mravojedi skromni i stidljivi, krili su se koliko je to bilo moguće, hranili su se ostacima ljudskih gozbi, naseobinama mrava nastalim između ratova i pobuna, u blizini magacina, ranžirnih stanica, luka i velikih parkinga. Oni drugi, uspešni mravojedi, oni su se nekako dočepali poslova koji, verovatno, pre njih nisu ni postojali. Nekako su uspevali da usade ideju i misao da je to što rade ne samo neophodno nego je i uslov za opstanak vlasti i čitave vladajuće kaste. Uspešni mravojedi bili su pasionirani slušači, neka vrsta psiholoških sunđera. Oni su na sebe preuzimali teške i odgovorne zadatke da se sa reči pređe na dela. U stvari, oni su samo prevodili tuđa razmišljanja, dileme i odluke, u precizna uputstva ili naredbe. Takav je, recimo bio jedan ruski mravojed po imenu Suslov. Posle su o njemu kružile bajke da je bio ideolog sovjetske komunističke partije. Bio je nevidljiv – ono što se obično naziva „siva eminencija“. Tako se i oblačio: u sivo sa primesama smeđeg. A košulja bela, mada isprana pa izbledela.
Mravojedi, u principu, nisu previše umetnički raspoloženi. Ali uslovi menjaju mnoge navike, pa i karaktere. Pogotovo tamo gde se razvije tzv.uniformna umetnost. Ćitave generacie pesnika, romanopisaca, slikara i recitatora pripadala je rodu mravojeda, „krezubaca“ što bi rekli braća Hrvati. Neki od njih su bili pesnici jedne pesme, najčešće poeme, ili autori jednog romana, najčešće romana generacije, ponekad su bili ovenčani raznim prestižnim nagradama, zaslužili stan, nacionalnu penziju, dramatizaciju, filmsku adaptaciju, audio snimak ili otisak u brajevom pismu. To za brajevo pismmo beše znak posebne milosti i božanskog dara jer su odnekud mravojedi maštali o tome da budu što vernije opisani onima koji su slepi. Slep čovek u socijalizmu najmanje je sam svoj problem – on je pravi društveni fenomen kojim se bavi celo društvo. Slepac je, naime, nepovratno uskraćen za jedinstveno iskustvo viđenja velikog vođe ili sleta povodom Dana mladosti. Ta tragična uskraćenost morala se nadoknaditi na svaki način. Zbog toga je sve što je rađeno za slepce bilo od ključne važnosti za položaj u društvu.
Mravojedi su to prvi razumeli.
Šta slepa bića osećaju prema mravojdima to do danas nije otkriveno. Recimo: šišmiš! Šta se u njihovom malom mozgu dešava kad mu se prikaže mravojed i njegovo poslanstvo na zemlji. Što se tiče jelovnika tu šišmiš sigurno nije gadljiv. Oni su braća po bubama! Ali u fizičkom i mentalnom pogledu – to je skroz izvan sfere razumevanja. Jedan od velikih srpskih teoretičara atomskih čestica (Miodrag Popović Pop) jednom je prilikom izjavio da je Higsov bozon manja misterija od psihološke veze mravojed – slepilo. Postoje teorije da je nevereovatna brzina evolucije hipotalamusa posledica iskonske traume slepila (zaslepljenosti?) i pojave mirisa kod prvih vodozemaca. Mravojed se, svakako, ne rukovodi ni Apolonijskom ili Dionizijevskim principom. Postoji nešto treće. Nešto, s one strane naše tradicije i kulture, nešto što nadilazi religije, ideologije, socijalne sisteme.
U vreme kada sam bio mlad bila je veoma popularna teorija o ketmanskoj prirodi socijalizma (komunizma) koja se zasnivala na društvenoj adaptaciji i pretvaranju kao osnovnim elementima preživljavanja. Danas se maloko pita ko je stvarno verovao a ko se pretvarao. Oni koji su preživeli oni takva pitanja ne postavljaju – većinom se predstavljaju kao bića koja su prihvatila stvarnost onakvom kakva je. Nema velikih vernika, nema onih koji su se iz dubine duše zaklinjali na vernost i bili spremni na svaku vrstu žrtve. Ketman je deo azijske (iranske) kulturne tradicije i za njegov puni razvoj i procvat najzaslužniji je bio staljinizam i njegovi kritičari. U jednom trenutku su se pogledali u oči i otkrili ko u šta, i kako, veruje.
Između ketmana i mravojeda postoji izvesna privlačnost koja nije dovoljno istražena. Sklon sam tvrdnji da je izvestan broj mravojedan potpuno svesno glumio svoje ketmanstvo. To uopšte nije bilo lako za izvođenje jer se nikada nije mogao doneti konačan i besprizovan zaključak. Ketmanluk u socijalizmu uglavnom se sastojao u kratkom mrmljanju-brundanju, povremenom širenjem očiju, diskretnom podizanju obrva, ili ćuškanju nogom ispod stola. Teško da ćete među tolikim ketmanima (kako se kasnije ispostavilo većina ljudi je bila u tom stanju svesti) pronaći neko kritički intonirano pismo, javnu izjavu ili razarajuću unutrašnju kritiku. Takvo ponašanje beše rezervisano za disidente. Ili policijske provokatore. Mravojedi su bili majstori nagoveštaja. Bile su to mrvice reči, pogleda i gestova koji su se mogli tumačiti na različite načine.
Posle pada Berlinskog zida mravojedi su izmileli na sve strane dokazujući da su oni jedini bili istinski protivnici jednoumlja i represije te da je njihov otpor bio suštinski važan za propast komunizma. Freedom House je u jednom godiš njem izveštaju ocenio ulogu mravojeda kao ključnu za širenje demokratije i slobode izražavanja. Ta ocena se zasniva isključivo na proceni broja mravojeda na visokim komunističkim funkcijama koji su postali konvertiti.

 

Prilog:

U noći 25. decembra dobih poklon-prilog: crtež Aleksandra Palavestre “Mravojed u skoku”. Da je skok mravojeda nešto iskonsko, poput primalnog krika, to znaju samo posvećeni. Na crtežu je, naravno, mravojed u svome izvornom staništu – tamo gde mu je izgled sasvim u skladu sa zoološkom sistematikom. On skače od jednog do drugog naučno-nastavnog veća, prati Aleksandra, kao njegovov sigurno pribežište. U crtežu je spas, pripoveda se.