O malograđanima, 16. avgust 2017, sreda

Provansa nije provincija! Da li je potrebno to da objašnjavam? Tek onda nećeš ništa razumeti.

Bez obzira koliko želeli da izbelite i oplemenite svoje poreklo, da postanete primer, uzor i sredokraća, sve to nema ama baš nikakve veze sa onim gde ste rođeni i šta ste posle postali. Malograđani se gaje u skupocenim šoljama, u patricijskim kućama sa poslugom, podjednako kao i u sirotinjskim, olupanim šerpicama. Postoji zajednička nit koja ih spaja: glupost, samozaljubljenost i kukavičko obožavanje autoriteta, naravno iz vrlo određenog interesa. Malograđanin se ne postaje preko noći. Potreban je određeni napor, bez obzira što je reč o predavanju i prepuštanju matici, trud koji često traje godinama, jer postati malograđanin u pravom smislu nije samo puko podražavanje  oca, majke, možda strica ili dede, već podizanje i opremanje sopstvenog lika koji će se braniti i promovisati preko granica sopstvenog doma. Neki, na sreću, nikada ne prekorače taj prag. Žive u carstvu svoje porodice i rodbine. Tu se vode bitke, pregovori, ponekad bude i kapitulacija,  mada se uglavnom pobeđuje. Ujutro – svi za stolom, doručak je početno mesto gde se utvrđuje posed i status. Kod onih malograđana koji se rano otisnu u svet, i čija je ambicija živa i sa godinama sve jača, porodični se doručak lako preskače. Potrebno je što pre pokazati celom svetu ko je ko i kako se uspostavlja red za kojim ionako kliče narod. Nije kralj Ibi bez veze vikao: narode moj, narode moj, i onda kad se obraćao svojoj porodici i svojim slugama. Kralj Ibi bi mogao biti pravi uzor maltene za svakog malograđanina da ga ne obeležava jedna strašna slabost: on je iz sveta umetnost! Nema nižeg društvenog statusa, osim, možda onih prostih radnika i kmetova, samostalnih nadničara, komunalnih čistača ulica, kopača kanala i nozdrva, od umetnika. Baviti se umetnošću, i biti umetnik, podjednako je skaredno, ako ne i skarednije od prostog i jeftinog rada. Nije samo stvar u školama koje se završe, ili ne završe,  već u sigurnosti pogleda na svet. Taj pogled mora biti čvrst i nedvosmislen. Tu nema prostora za bilokakvu sumnju ili kolebanje. Mašta ima svoje posebno mesto samo u sferi komunikacije sa ljudima i javnošću. Pravi malograđanin ne razlikuje istinu od laži već se služi i jednim i drugim sa izvanrednom lakoćom i sigurnošću. Laž je tu da podrži istinu, a istina je ono u šta je malograđanin siguran da je istina. Sve drugo su puka naklapanja i izraz nepoštovanja i neprijateljstva. Umetnost je, u tom pogledu, lišena neophodne dimenzije svrsishodnosti. Izlišno, isprazno, neubedljivo,  nepotrebno…

Malograđani vladaju u svim istorijskim epohama, u vreme različtih ideologija, politika i državnih uređenja. Podjednak je uzorak malograđana u krunskom  i u radničkom savetu, među lekarima i pacijentima, sudijama i krimosima, stanovnicima u gradskim i seoskim sredinama. Verujem da je malograđana bilo i među upraviteljima onog polpotoskog krvavog eksperimenta   kao i u Aušvicu. Nije li Ajhman, kao uzor trivijalnosti zla, jedna od najubedljivijih malograđanskih likova dvadesetog veka? Hitler je bio malograđanin, kao i Staljin, uostalom. Revolucija, naime, vrlo brzo uspostavlja svoj unutrašnji red i smisao u kojem malograđani imaju važnu ulogu: da štite i učvršćuju novi sistem. Malograđani su bili, nema sumnje, i mnogi istraknuti predstavnici slobodnog sveta: Nikson, De Gol, Tačerka, Adenauer, Regan… Mi smo imali Tita koji je bio veoma istaknuti malograđanin, ali i vrlo inteligentan čovek koji se nije previše mešao u lične živote i umetnost. Tito nije dobijao napade besnila protiv pojedinih naroda i narodnosti, religija, umetničkih pravaca, mode, muzike… A nije, koliko se sećam, imao ni javne napada homofobije. On je reagovao na ono što je njega lično moglo da ugrozi. U tome je smislu bio pragmatični hedonista. Ono što je veoma razlikovalo Tita od drugih istaknutih političara malograđana bila je njegova samouverenost i sigurnost. Nije bio iskompleksiran i nije imao potrebu da stalno ističe šta je on sve uradio.

Svetom  vladaju neverovatni likovi. Trijumf mediokritetstva spakovan u kitnjaste malograđanske kutijice. Ako postoji neka razlika ona se najviše  odnose na  stil: da li su vladari egzibicionisti ili uredni činovnici.

Zamislimo samo kakva će im biti poslednja želja. Kako će želeti da ih narod isprati? Masovno? Veoma masovno. I kako da ih pamti? Je l po pameti il po lepoti? Po samožrtvovanju? Svašta može da ima padne na pamet. Današnji malograđani nisu samo izrazito prepotentni nego su i potpuno ludi. Grandomanija im dođe kao jutarnji doručak.

 

 

Levica, desnica, centar, liberali, anarhisti… nema više  nikakve važnosti. Populizmu nisu potrebne te  odrednice. Dovoljno je staviti se na čelo naroda i povikati: Narode moj, narode moj.  Svi se veoma čuvaju da ih ne povežu sa komunistima i fašistima mada im, u suštini, veoma zavide zbog moći i efikasnosti. Kinezi su dobar primer. Vidi šta se sve može uraditi bez zakona o radu, nezavisnih medija i pravosuđa.

Malograđani celog sveta zavide Kinezima.

Kineski bogataši, međutim,  ulažu u zapadnu umetnost! Mislim, osiguravaju imovinu. Kupuju Monea, Renoara, Van Goga… Što je sigurno, sigurno je. Uskoro će da pobede gađenje prema apstrakciji pa će preći i na Kandinskog i Rotka. Ako to već nisu uradili. Malograđani su, naravno, i snobovi. Imaju svoje istoričare umetnosti i procenitelje. Zna se kad je šta u modi. I koliko košta. Imaju oni i svoje pisce. Naravno. Iako književnost više nije što je nekad bila, i ono što je najvažnije, i najveće, odigralo se u prošlosti, ipak se, tu i tamo, mora prosejati neki pisac, neka aktuelna književna svetinja. To se, po pravilu, mora držati udaljeno od aktuelne politike, jer “prava” književnost je sve drugo samo ne ono što se dešava sada.

Nema bolje prilike za svakog malograđanina od vremena kad se “događa narod”. Pisci koji prepoznaju tu priliku pretplaćeni su na veliki društveni, i finansijski, uspeh. Malograđanin je pre svega uspešan poslovni čovek koji dobro razume da nema dobrog rezultata bez pronalaženja moćnog političkog pokrovitelja. Malograđanin je veseli sluga. Ništa mu nije teško. Njegova pomirenost sa sudbinom je samo maska. Malograđanin se nudi i preporučuje za slugu. To je, često, jedina preporuka da bi postao gospodar. Definitivno.

Provansa nije provincija, je l sada razumeš?

Ali ako baš insistiraš da ti odgovorim: da li je u ovom vremenu malogađanin moćniji, brojniji i prosperitetniji nego pre četrdesete godina, moram ti sasvim tiho, i smerno, odgovoriti: da, mnogo je moćniji, brojniji i u svakom pogledu uspešniji od malograđanina iz sedamdesetih.

Pre četrdeset godina, na današnji dan – 16. avgusta 1977, umro je Elvis Presli. Elvis je bio obožavan od ogromnog broja ljudi, među kojima je sigurno bilo ne malo malograđana. Pa i samog Elvisa teško da možemo odvojiti od kiča i malograđanštine. Sve je to, međutim, bilo sasvim površinski jer je Elvis Presli imao ogroman talenat i umetničku imaginaciju. Za njega stvarno nije bilo važno odakle je, da li nekome pripada, koji su mu uzori.

Kad se osvrnemo oko sebe i vidimo kakve se sve spodobe i pojave proglašavaju vrhunskim vrednostima vreme Elvisa Preslija čini se kao prava renesansa. Kakvegod da su bile naše Borđije bar su bile obrazovane. Trovale su individualno a ne kolektivno!

 

 

Ako želiš da saznaš kakvi te ljudi okružuju najbolje je da pogledaš kako izgledaju ulične mačke i psi u tom kraju. To je bolji pokazatelj od brbljanja o demokratskoj, revolucionarnoj ili rodoljubivoj tradiciji. .