O izgubljenim stvarima, 30. jul, subota
Malo, malo pa ugledam nešto čudno. Nešto što me protrese. To su, nesumnjivo, svakodnevni prizori, ništa drastično i dramatično. Drama je skroz kamerna. I odvijaj se verovatno samo u mojoj glavi.
Na primer: jedna izgubljena čarapica. To je očigledno bebina čarapica koja je ispala iz kolica. Bebe vole da se nogataju i često skidaju čarapice, a roditelji su zagledani ili u mobilne ili u budućnost pa previde ovaj gubitak. Pre neki dan sam na istom zidu zatekao prazni flašicu sa cuclom. I ona je, verovatno, ispala na trotoar a brižni je građanin stavio na zid. Lepo je da građani zaboravljene bebina stvari ostavljaju na zid. Ne verujem da bi isto postupili sa telefonom ili novčanikom. (To bi, uostalom, bilo skroz besmisleno. Vlasnici telefona i novčanika mogu se mnogo lakše pronaći.)
Meni je, međutim, ta vrsta gubitka znak nekog dubljeg gubitka i očaja. Beba, naravno, neće ni primetiti nestanak svoje čarapice, ali će roditelji to, možda, doživeti kao nešto krajnje lično i direktno. Ako su čarape poklon od babe koja je bolesna eto izvora osećanja krivice i nespokoja.
Pokloni, i ne samo pokloni, već mnoštvo malih ličnih stvari, vezuju se za nas, i mi za njih, privlačnošću sličnom onoj koja čestiće u atomu drži na okupu. Postoje veze koje su atomske. A postoje i one koje su subatomske. Šta vas više muči i proganja?
Na istoj ulici, ali sa druge strane, od jutros, negde oko devet časova, dežura dečak koji prodaje lubenice, dinje i paradajz. Nije ovde prvi put. Doveze ga belim stojadinom jedan matorac. Zajedno, na travi koja dodiruje trotoar, poslažu drvene gajbice sa paradajzom, rasporede lubenice i dinje, postave malu vagu ispred njih, i plastičnu hoklicu lila boje iza svega. Tu je u jutro debela hladovina. Kad oko jedan sat nagrne sunce dečak pomeri svoju stoličicu u hlad i odatle dežura. Vrlo se spretan i odrešit. Vaga, izračunava, pakuje i naplaćuje kao mator. Kaže mi da ima četrnaest godina. Godinu dana je stariji od moga najstarijeg unuka Ognjena. Ognjen je mnogo viši od njega, ali mi ovaj dečak deluje mnogo ozbiljnije. Pogodi me pomisao o vlastitim unucima koji bi, recimo, morali da rade kao i ovaj dečak. Svaki put kad se pojavi ja nešto kupim. Trebalo, ne trebalo, kupim. Vidim da su prema dečaku svi ljubazni i predusetljivi, pogotovo stariji ljudi. To je nekako još uvek prirodno i normalno. Oko tri sata dolazi beli stojadin po dečaka. Paradajz je prodao. Ostalo je par lubenica i dinja. Lubenice su prevelike za usamljene starije građane. Kad bi presekao lubenice na pola možda bi ih lakše prodao. Ali onda bi morao i da ima veliki nož. I da ih obmotava u platičnu foliju. Čitava operacija za jednog dečaka.
A da, zaboravih da kažem: paradajz 55, lubenica 35 dinara kilogram.
Danas je preko trideset stepeni. Ognjen i Gorana idu na neku svadbu koja će se održati na brodu koji će da brodi Dunavom. Odvezao sam ih do bivšeg hotela Jugoslavija koji još uvek figurira kao orijentir. Grad je poluprazan. Na povratku srećem neku crkvenu procesiju koja ide Brankovom i zavija desno u Pop Lukinu, prema Sabornoj crkvi. Sa ozvučenja se čuje neuvežbani, dečji glas, mislim devojčica, koja peva o Isusu. Nema mnogo ljudi, mada nisam video čelo procesije. I sve deluje nekako tužno, amaterski, praznjikavo. Šta li se to danas obeležava?
Stalno mi se čini da sam nešto zaboravio. Neku čarapicu, neko lice, neki događaj. Ovo je onaj isti Dunav koji sam video i u Regensburgu.