O ćutanju i zlom kroNpiru, 22. april, petak

Ćuti se. Ćuti se mnogo više nego što se govori. Često se ćuti i kad se govori. (Tada ume stvarno da se intenzivno ćuti i sakriva.) O nečemu se stalno ćuti, o nečemu se stalno govori. Isto je i sa povratkom. Vratiš se na ono o čemu možeš da govoriš  naširoko i nadugačko. Ono o čemu želiš da ćutiš jednostavno se prećuti.

Čitav je svet ispleten od ovog protivurečja.  Kada bi bio iskren koliko želiš morao bi prvo da se suočiš sa samim sobom. Da li bi mogao da podneseš toliku iskrenost? I šta je sa tvojim najbližim?

Danas je, međutim, prekrasan dan.

Čemu govoriti? Za Vitgenštajna je jezik bio suština svega. Pogotovo filozofije. Svi osnovni filozofski problemi, pa i oni etički, bili su samo u jeziku. Inače nisu postojali. Postoji priča o raspravi (svađi?) između Vitgenštajna i Popera gde je navodno Vitgeštajn zapretio žaračem kao argumentom u raspravi o problemima etike u filozofiji. Ne znam da li je razrešeno da li je pretnja žaračem  bili stvarna ili simboličke. Ne liči mi na Vitgenštajna da bi vitlao žaračem prema bilokome. A opet, takav pristup mogao bi sasvim biti u skladu sa tezom o jezičkoj prirodi filozofskih pitanja. Prepričavanje ovog navodnog događaja daje materijala i jednoj i drugoj strani.

Umeće pričanja predstavlja jedinstven dar. Pričom se mogu izazvati mnoge stvari. Između ostalog da se posle nje zaćuti.

 

Danas pre podne, u opštini Zvezdara, u tzv. šalter sali, na zidovim dva “tanka” televizora a na njima program Studija B. Da li je to neka obaveza da se u gradskim opštinama emituje program gradske televizije? Upravo je u toku izveštaj o susretu Šredera i premijera. Izborna ćutnja se ne odnosi na redovne državne delatnosti.  Koji je Šreder državni faktor? Zar nije bivši nemački kancelar sada u penziji? Juče se oglasio penzioni fond da će penzije zbog Uskrsa biti uplaćene 22. a ne 25. aprila. To mi sasvim odgovara ali to nema nikakve veze sa Uskrsom koji je sledeće nedelje a ne prekosutra.  Sezona grejanja se produžila iako se temperatura više ne spušta ispod deset stepeni. Po javnom prevozu kao da su prestali da špartaju ridžovani. Ni komunalna policija se ne vidi. Samo kriminalistička policija nema odmora. Mora se uhvatiti ubica jedne mlade žene. Već danima traje licitacija po medijima ko ju je ubio. Do ponedeljka če biti uhapšen  ubica, obećao je lično premijer. Male igre oko svakog procenta na izborima.  Na FB rasprava o svemu i svačemu. Pogotovo o izboru između manjeg i većeg zla. Kao da to svako od nas ne radi svakog dana. Kao da to nije pitanje preživljavanja.

 

Nikita je da bi razveselio svoju mamu nacrtao  neko čudo – glava sa mrežom ruku i nogu – i ispod  legenda “zli kronpir”. Slovo “z” je izokrenuto.  Eto ga gde smo zlo definisali i ilustrovali.  KroNpir je baš opasan gad. Sreća je da ga možemo pojesti. Na taj se način svako zlo pretvori u ono što je predmet podsmeha. Smehom se ljudi ne saamo oslobađaju straha nego im se i sopstvene nedaće čine manje strašnim.

 

Sve će proći, pa i ova izborna šutnja. Neko “šuti i gleda u zid”. Kao da je to citat iz neke pesme. Ćutanje i gledanje u zid vremenom se pretvorilo u ironični opis situacije u kojoj  živimo. Onda se naglo prenemo i vidimo da je došla neka nova generacija koja je neustrašiva i odlučna i koja želi da menja svet u kojem većina nas vegetira. To je ona vrsta društvenog čuda koje ne može da promeni celo društvo ali ulije nadu i samopuzdanje bar jednom delu. Tako se počinje. Tako će biti i ovaj put.

 

Biraš između zlog kronpira i zlog kupusa. Tražiš odstupnicu u šangarepi. Dolazi Uskrs i jagnjetina. Stavite pivo da se ladi. Izađite i izaberite ono od čega vas je najmanje sramota. I što ostavlja odškrinut prozor da  uđe bar malo nade da ćemo za sopstvenog  života videti  bolje dane.

 

Doći će neki Brusli…. pouzdano! Valjda ga neće odmah otrovati.