Novi početak u Srbiji, 20. novembar, petak

Kada započinju priče o novom početku? Onda kada hoćemo da raskrstimo sa starim ili kad to «staro» izgubimo? Najčešće i jedno i drugo. Gubitak izaziva ne samo bol i tugu nego i bes i ogorčenje. Novi početak je odgovor na sve.
Najbolje je ako novi početak ima ne samo datum, pretinac za pripremljena osećanja, papire i odluke, nego i ime nove zemlje. Singer, a posle njega i mnogi istočnoevropski pisci koji su bili ili proterani ili su spašavali živu glavu, begunci od nacizma i komunizma, doživljavali su svoj novi početak sa novom zemljom – Zapadnom Evropom ili Amerikom. Stotine hiljada Jevreja koji su se obreli u Izraelu, bez obzira što nisu bili pisci, doživljavali su svoju novu zemlju kao istinski novi početak. Pretpostavljam da su taj osećaj imali i milioni siromašnih koji su uspeli da se dokopaju bogatih i razvijenih zemalja. Pa i zlikovci koji su se sklonili od ruke pravde, sa novim identitemo, a često i fizičkim izgledom, sigurno hoće da krenu iz početka.
Novi početak je svakako san koji sanja svako bez obzira što nema u glavi ni mesto, ni zemlju gde bi početak započeo. Novi početak je i nova porodica, novi posao, smrt bliske osobe, iznenadni dobitak na lutriji, religiozno otkrovenje, teška bolest i ozdravljenje, amnezija, zaljubljivanje… Ceo život bi, na neki simbolički način, mogao da se opiše kao niz novih početaka. Pa i sama smrt je neka vrsta novog početka, bar sudeći prema onom o čemu govore sve religije. Zar nisu i Buda, i Mojsije, i Hrist, i Muhamed, hteli samo jedno: da okrenu list!

Masovne su katastrofe najsnažniji zamajac početaka. Bilo de je reč o zemljotresu ili o ratu i revoluciji. Kad izgubiš zemlju u kojoj si živeo od rodjenja malošta može da je zameni kao istinska nova zemlja.
Ovde sam stigao da bih vam objasnio kako je, a ne zašto je, Madagaskar postao ne samo moja nova zemlja nego i novi početak.
Pođimo redom.

Na Madagaskar sam prvi put pomislio dok sam gledao filmski izveštaj kako neki grmalj davi nekog bledunjavog devetnaestogodišnjeg vojnika koji bespomoćno viri iz bornih kola. Nije bilo nikakvog racionalnog razloga da biloko davi bespomoćnog regruta u vozilu koje nikoga ninakoji način nije ugrožavalo. Svi su dobro znali da vojnik niti ima municiju, niti sposobnost, niti odlučnosti da nešto uradi. Bio je obična lutka koju su, oni koji donose stvarne odluke, poslali da patrolira ulicom. Madagaskar! Bljesnulo mi je u glavi jednom, pa još jednom. Još nisam znao šta to stvarno znači.
Madagaskar izgleda ovako:

 

 
I evo nas u zemlji fosila. Tamo gde su spojeni i zarobljeni ostali Azija i Afrika. Prvo što se vidi to je Toamasina – glavna luka okrenuta prema Indijskom okenanu. Prvo što se oseti to je, naravno, miris vanile. Iskrcavanje traje beskonačno jer su na Madagaskaru na snazi strogi zakoni zaštite prirode. Strah da se ne unese neka životinjska ili biljna bolest mnogo su veći od straha od HIV-a ili difterije. Ostrvo je pod zaštitom UNESKA i Ujedinjenih nacija kao rezervat retkih životinjskih i biljnih vrsta. Stanovništvo je čudna mešavina indonežanskih doseljenika (od pre dve hiljada godina), Bantu crnaca i Arapa. Niko ne pominje autohtono stanovništvo. Madagaskar je bio izvan neolitske rute migracija. Po površini je četvrto ostrvo na svetu, oko pola miliona kvadratnih kilometara. Ima oko sedamnaest miliona stanovnika, najvećim delom animista pa katolika. Čudno je kako je Madagaskar uspeo da opstane izvan islamskog uticaja mada se nalazio na putu arapskih trgovaca, pogotovo onih koji su trgovali robljem. Možda je razlog i u temperamentu i žestini njegovih stanovnika.

A možda su ih odbranile šume mangrove.

O šumama mangrove potrebno je posebno pisati. Imam utisak da sam zalutao u njegovom korenju.

Onda se prenem i ponovo obrem u Briselu u kojem sam bio dva puta za kratko vreme. Poslednji put u Evropskom parlamentu. Prošao kroz strogu kontrolu kao na aerodromu. Mogu misliti kako to sada izgleda posle masakra u Parizu. Između Madagaskara, Brisela i Beograda priličan prostor. Raznolikost koja se ne može uporediti.

 

 

Novi početak bi mogao da bude bilogde. Pod uslovom da si svestan onoga šta mu je prethodilo. Ukoliko bi se oslobodio, odnosno zaboravio sve što se ranije desilo, onda bi to bio samo početak nečega što nema nikakve veze sa prethodnim životom. U Srbiji nema novog početka jer je takva vrsta preteranosti poistovećena sa revolucijom i komunizmom. Građanski svet je ostao bez oslonca i kompasa. Novi konzervativni fundamentalizam, prepun raznih istorijskih i religioznih fantazija, to je ono što je najglasnije i najprisutnije.
Između Madagaskara i skulpture konja sa uzbudljivim tetraedrom na njegovim leđima, koja krasi hol Evropskog parlamenta, u mome dvorištu prebiva šest praznih flaša piva. Tek sada vidim traktat o praznoj pivskoj flaši kao odgovarajući književni žanr – u ovom prostoru, u ovo doba godinje, u ovim društvenim okolnostima… i u ovom uzrastu. Naravno.

Nema ovde novog početka. Bar za nas. Ali ću se ipak stalno truditi da ga (Početak), ako ne izazovem, stalno prizivam. Time se održava ne samo nada nego i sam život.