Nevidljivi Tamni Oblak, jedan zamišljeni film, 14. april, utorak
Divan dan za banana ribe! Sučan i vetrovit. Prošao Uskrs. Još se nisu pojela sva jaja. Ponovo mi se ide na reku. I juče mi se išlo. Ovako nekako zamišljam da bi mogao da se napravi film o onome što nestaje.
Tamni Oblak je obučen kao Indijanac kako ga zamišlja jedan desetogodišnjak koji je upravo pročitao „Vinetua“. Tamni Oblak je Rom od oko pedeset godina. Na početku na licu nema nikakve ratničke boje. Na desnoj podlaktici tetovaža „JNA 22. 12. 1980.“ Odmah iznad nje istetovirano, strelom probodeno srce a u njemu „Ruža, 1979.“ Za pojas zadenuti nož i tomahavk, laso obmotano, oko vrata ogrlica od školjki i zuba i kesa sa „medicinom“. Košulja – dronjava jelenja jakna. Pantalone – crne od skaja, na nogama ofarbane stare patike. Tamni Oblak sa sobom ima i tamnu vojničku vreću, švajcarski nož, drveno koplje i luk i strele.
Tamni Oblak sedi ispred svoga šatora, koji je napravljen od šatorskog (kamuflažnog) krila i podseća na indijanski vigvam. Polako okreće ražanj na kojem je neko pilence, ili bar tako izgleda, i počinje da priča:
– Sve ovo dokle vidite nekada je bila naša zemlja. Ne samo ovo ostrvo na kojem sada živim kao poslednji Mohikanac nego i sve reke i obale koje ga okružuju. Bledoliki nije smeo da priviri na reku. I danas se plaši vode i svega što u njoj živi. Ali kome ovo da pričam… Svet se promenio. Otoplio i prozlio.
Tamni Oblak skida pilence sa ražnja i počinje da priprema ručak. Ima olupano metalno posudje. Bere paradajz i ljutu papriku koji rastu oko šatora, iz šatora iznosi crni luk. Seče ih nožem i tomahavkom na panju.
Govori teatralno, sam za sebe: Nekada je moj narod pravio tanjire i zdele od drveta a ne ovu gvozdenu skalameriju. A za medovinu grnčarija. Zapamtite: grnčarija, grnčarija, ukoliko umete da izgovorate ove indijanske reči.
Počinje da jede.
Izmedju zalogaja govori:
– A znate li šta se sve od gvoždja pravi? Mislite vatreni konj, ili puške? Naravno, i to se pravi….
– Ali ono što je naj, najvažnije? Da li to znate?
– Čik pogodite.
Jede sa šeretskim osmehom.
Njegov šator je usred gustog rastinja negde na sredini Ratnog ostrva. Iz vazduha se zumira i brzo udaljava tako da se vidi položaj i razmere Ratnog ostrva.
– Reći ću vam da se ne mučite: najvažnija je bodljikava žica. Samo to i ništa više.
x x x
Rano jutro na reci, pogled prema savskom pristaništu i Karađorđevoj.
Žuti kran, ispod njega kafić u kojem sedi matori, sedi bajker, pije kafu i nervozno trese nogama. Gleda prema Ratnom ostrvu. Motor je parkiran pored samog stola.
Tamni Oblak gleda u Beton halu i Kran.
– Da, istina je da živim od lova i ribolova. … Vi možete samo da sanjate o tome.
Polako ulazi u kanu ili pirogu, sve jedno, važno je da vesla jednim kratkim veslom sa obe ruke.
– Mislite da mogu da mi zabrane? Oni skotovi koji samo drndaju svojim smrdljivim brodovima? Oni koji se plaše zmija, pasa i sokolova, oni koji strahuju da će iz Velike vode svakog časa da iskoči čudovište i da im popije oči, ili koji gledaju u Veliko nebo i drhte od pomisli šta im se odozgo sprema? Oni će, kao da zaštite ovu zemlju i ove reke od mene?
Otiskuje se na vodu. Počinje da vesla prema Brankovom mostu.
– Uostalom, te patke same dodju do mene. Kažu mi na svom pačjem jeziku: Uzmi nas Tamni Oblače, umorne smo od života, od neprekidnog beganja i skrivanja, od podizanja dece, od ronjenja i letenja, od jebavanja, smrzavanja i bolovanja. Kod tebe ćemo biti opet na svome mestu jer znamo da nas se ti ne gadiš i ne stidiš i da ćeš čuvati uspomenu na nas sve dok si živ. Ima ona pesma u kojoj pliva patka preko Save, nosi pismo na vrh glave, u tom pismu piše: neeeee voliiiim te više!
Digne koplje iznad sebe i viče: Živeću dugo jer tako oće veliku Manitu.
Noć na reci. Vesla pored splavova sa muzikom.
– Beli čovek ima svoju muziku. Od te mi se muzike klate bubrezi, prevrće mi se u stomaku… a u glavi vrtoglavica. Gde je sada muzika moga naroda?
Udaljava se od obale, ide sredinom reke, kada se uputi prema Ostrvu začuju se bubnjevi. Vesla sve brže i brže.
Pevuši: Kauboji hrabri ljudi jedu makarone, a kad vide Indijance pune pantalone…
Onda sa nekoga splava započe pucnjava i graja. Čuje je pljuskanje tela.
– Vatrena voda i muzika proključa krv bledolikih. Ubiju sami sebe. Posle kažu došao Tamni Oblak i sve pokvario. A Tamni Oblak njima ne prilaziti. Nikada!
Jutro. Pogled prema Beton hali i Kranu. Ispod sede za odvojenim stolovima Bajker i Sveštenik. Nervozno piju kafu i sumnjičavo gledaju jedan u drugoga.
Bajker Svešteniku: I ti bi preko?
Sveštenik gleda u drugom pravcu, pravi se kao da nije čuo pitanje.
Bajker: Pa jeste, dosadi to: Crkva – Kuća, Kuća – Crkva… Kantu je to bilo OK ali za jednog popa, to je bre mnogo monotono…
U tom času počinje da zvoni sa Saborne crkve, sveštenik se prekrsti, Bajker prevrće očima, pali novu cigaretu.
Uz ogradu, lancem i katancem vezana đubretarska kolica!
Tamni Oblak ih gleda iz gustiša sa druge strane.
– Baš su se navrzli. Besposličari!
Okreće se prema unutrašnjosti, počinje da skuplja suvo granje.
– A mi danas: pasulj! Još da imamo dimljenog oposuma kakva bi to bila gozba. Moraćemo malo da trgujemo.
Tamni Oblak vesla pored kućica na Adi i Međici i kako prodje pored koje kućice viče: sveža riba, sveža riba, trgujemo, trgujemo…
Gleda prema Novom Beogradu i kaže: Kako su se samo stisli i pritisli! Jadni ljudi.
Pristaje uz jednu kućicu i dogovara se sa domaćinom, Tamni Oblak uzima kutiju soli i dve flaše piva za velikog smuđa.
Vesla dalje ponovo viče: sveža riba, sveža riba… ima li ko bibera, suva rebra…?
Izlazi jedna raskošna žena a Tamni Oblak polutiho: Može riba za ribu?
Žena: Marš majmune! Gadja ga saksijom sa splava.
Tamni Oblak brzo okreće čamac i vesla.
– Bela žena ne zna šala!
Krčka se pasulj u kazančetu. Na klupama oko vatre poređane plišane igračke, kutija soli, flaše piva, konzerve mesnog doručka, knjige „Tajanstveno ostrvo“, „Vinetu“ i „Beli se usamljeno jedro“. Tamni Oblak igra i pevuši… Obilazi kazanče. Kad sunce zađe za oblak i kad se smrači, Tamni Oblak se zaustavi, prekrsti ruke na grudima i nezadovoljno upre pogled prema nebu. Tako stoji dok se ne razvedri. Onda opet počne da igra oko kazančeta. Proba drvenom kašikom, snažno duvajući:
– Još je mogao i da zagori zbog jebene nebeske situacije.
Tamni Oblak se ljulja u mreži razapetoj izmedju dva drveta. Pućka iz dugačke lule. Pogled prema Zemunu i Gardošu.
– Da sam vlast prvo bih obojio grad u crveno.
Duboko uzdahne.
– I ja sam nekada bio mlad. Da je grad crvene boje ljudi ne bi bili tako bledi.
Pravi krugove od dima, gleda u nebo, onda polako tone u san.
Čuje se roktanje svinja.
Grupa malih Roma, između četiri i dvanaest godina, razdragano viču: Mama, mama, tata ubio divlju svinju!
Tamni Oblak sa nogom na mrtvoj svinji iz čijeg stomaka viri nekoliko strela. Širok osmeh. Na licu ratničke boje. Go do pojasa.
– Sad ćemo da zovemo goste!
– Uraaaa, dolaze gosti, viču deca. Čuje je udaljena romska muzika i indijanski bubnjevi.
Tamni Oblak se prene, ispod mreže velika crna krmača sa prasićima.
– Odlazi matora da te ne ubijem pa da imam na duši toliku siročad. Iš gaduro, iš…
Očigledno zazire od krmače. Ne može da dohvati koplje koje je prislonjeno na drvo. Kad najzad uspe, tupim delom gura krmaču i viče: Mrš, mrš, mrš.. Kad krmača zamakne u gustiš Tamni Oblak se oprezno spušta iz visaljke.
Onda počne da se šminika ratničkim bojama:
– Ima da me ispoštuju … te … svinje!
Beton hala, Kran. Sveštenik poranio, sedi sam i pije kafu. Pogledava oprezno na Ratno ostrvo. Stiže bajker na motoru. Turira odmah pored sveštenikovog stola. Parkira motor pored ograde. Rasteže se i gleda u Ostrvo.
– Stvarno misliš da si ti na redu? Obraća se svešteniku. Možda kod vas u crkvi vlada ono: ko nabije taj dobije, ali kod nas bajkera postoji red i zakon. Nema korupcije i prevare.
Sveštenik se zagledao negde ispred sebe i ne progovara.
Bajker: Možemo i tako, da se bijemo. Ne bežim od toga. To što si u mantiji to ne znači da možeš da radiš šta oćeš. Uostalom, mogu i ja da se preobučem. A možda se ti samo pretvaraš. Možda je sve to samo jedna dobra maska. U kojoj si parohiji slaboumniče?
Sveštenik podiže pogled i ledno će: Apage Sotono!
Bajker prvo zaprepašćen, onda počinje da se smeje: e jesi blesav!
Sa druge strane Tamni Oblak zabrinuto gleda u raspravu.
– Baš su se nešto napoplastili. Ništa ne vide osim sebe. Klasično gringo slepilo!
Gleda prema zidinama Kalemegdana.
– Ne vide sokola kako se ugnezdio na tvrđavi. Ne čuju ga kad klikće iznad reke. Ne vide sove po Donjem gradu niti čaplje na Ostrvu. Njihove oči su mrtve za lisičarke, vlašac i drenjinu. /Postoje dva gnezda vetruški, vrsta sokolova, ispod vrha zidina, prema „Bela visti“, mogu se snimiti kad uzlete i kruže najčešće nad Donjim gradom i Ostrvom./
– A ipak, oni dolaze. Kolikogod se mučili i patili oni dolaze. Možda hoće da se iskupe. Ko zna. Stvarno, ko zna.
Vesla niz Dunav prema Pančevačkom mostu. Vesla sredinom Dunava.
Legne na dno čamca i gleda u nebo.
Iznenadna sirena sa broda. Od Pančeva ide veliki luksuzni putnički brod.
– Bolje da se Tamni Oblak skloni od radoznali pogled.
Brzo vesla prema levoj obali. Zamiče u rukavce i kanale. Oprezno gleda u gomile ribolovaca.
– Ovde nekada bio raj za ribu. Sada raj za komarci. Komarci mnogo vole beli čovek koji peca ribu. Beli čovek ne živi od ribu. Ulovi je i baci. (govori polušapatom da ga ne čuju ribolovci)
Vesla prema bageru koji kopa pesak.
– Beli čovek voli pesak jer voli da gradi od pesak. Beli čovek buši zemlju i muti vodu. Napravi velika šteta. Posle se kaje, ali bude kasno. Beli čovek se stalno zbog nečega kaje.
Tamni Oblak vesla između usidrenih barži sa peskom.
– Eno ga Indijanac!
– Gde? (glasovi sa barži)
– Ma eno ga Indijanac, majku mu mandovsku!
Tamni Oblak se brzo uvlači u gustiš.
– Jednom ću da se obračunam sa ovim rečnim pacovima.
Nestaje u gustom zelenilu.
Noć.
Vesla ispod Brankovog mosta.
Pokazuje palcem most iznad sebe: Izgleda nemaju dovoljno mostova. Oće da se pobiju ko će brže da pređe sa jedne na drugu stranu.
Prolazi pored Starog sajmišta.
Velika vatra, oko nje sede neke neprepoznatljive prilike uvijene u ćebad.
Uzima vodu iz reke i polije se po glavi.
Gleda prema obali i kaže: Tamo je beli đavo ubijao decu. Beli đavo voli smrt. Mnogo, mnogo dece…
Prilike oko vatre su deca uvijena u dečije ćebad, drže se za ruke i nešto pevaju.
Ćutke vesla i plače.
U daljini Gazela i Ada.
Jutro. Tamni Oblak sedi ispred šatora i naglas čita „Vinetua“.
„… Ništa ne nađosmo. Zato odlučismo da se popenjemo gde je sad, svakako, trebalo da ga tražimo. Uzmem sa sobom samo Tal-Latu i Pidu. Stanemo se peti smrčevom šumom, koju spominje Vinetu, dok ne izbismo na Medveđu Stenu. „Tamo ćeš sjahati i uzveraćeš se …“ dalje nisam mogao da pročitam u zaveštanju. Kuda je trebalo da se verem? (Tamni Oblak zastane od uzbuđenja, samo što se ne rasplaka.) Najverovatnije tamo gore za pećinu. To se moralo pokušati. Tle je bilo vrlo strmo, ali išli smo nagore i nagore i sve više dok ne besmo bočno ispod pećine. Dalje se nije moglo…“
U tom trenutku se oglasi kukavica.
Tamni Oblak spusti knjigu: E baš mi se ne da da završim…
Počinje da se sprema. Ubacuje u vreću nehajno stvari. Posuđe ostavlja na klupi. Ostavlja i oružje. Uzima ogledalo i krpom skida boju koja je ostala na čelu i obrazima.
Kad se spremi duboko uzdahne, pogleda u nebo i sam za sebe: Vratiću se.
Pogled od Beton hale prema Ratnom ostrvu. Jedan pored drugog sede bajker i sveštenik. Gledaju kako se Tamni Oblak ukrcava u svoj čamac i kako polako počinje da vesla.
– Najzad, kaže Bajker. Sveštenik ćuti i okreće brojanicu.
Bajker i Sveštenik stisli ogradu i ne miču se. S vremena na vreme pogledaju jedan u drugoga.
Kad Tamni Oblak pristane na dok bajker i sveštenik se stušte strmim stepenicama.
Tamni Oblak: Gle Tangve i Santera kako se otimaju oko plena!
Bajker i Sveštenik se natežu ko će da uskoči u čamac dok ga Tamni Oblak pažljivo i polako vezuje za ogradu od doka. Penje se stepenicama na obalu. Ne osvrće se. Ide pravo do đubretarskih kolica, otključava ih, navlači narandžasti prsluk i kreće savskom obalom. Pevuši : Kauboji hrabri ljudi…
Prema Ratnom ostrvu brzo vesla Bajker. Sveštenik sedi na doku.
Pogled iz visine: mnoštvo radnika u narandžastim prislucima čiste savsku obalu.