Nešto na slovo O, 25. novembar 2017, subota

Već treći put ove nedelje vidim veliki beli kombi kako stoji ispred jedne kuće u našoj ulici. Obično je tu uveče, kad ističe vreme za parking zonu. Nisam video šofera, niti suvozača, ako ga uopšte ima. Nisam čuo neki zvuk, niti osetio čudan miris, iz njegovog pravca. Deluje zlokobno.

Da nije u pitanju kakav morbidni kolekcionar koji skuplja različite primerke ljudskog roda, ili simpatični skupljač retkih slika, pepeljara, pantofli i žarača? Ko će ga znati.

Takvi veliki, moderni, skockani, kombiji bez posebnih ukrasa, znakova, amblema, čak i bez brojanice sa drvenim krstom koja se dugo klati a onda umiri kao kobra, podstiču maštu.

Povremeno primetim sićušni trag sukrvice na kvaki zadnjih vrata. Onda zaduva vetar, digne se prašina, promoli se sunce, i više ničega nema.

Ovde se malošta primećuje. Toliko su svi zauzeti golim preživljavanjem i prežvakavanjem poslednjih političkih glasina. Žale se zločinci, negiraju tuđe žrtve, veličaju sopstvene, hvale se ubice, lopuže, gulikože. Arkan svaki čas izađe ispod senke kapije i ubije nekoga. Sačekuše su deo gradskog života. Navikavamo se da život protiče u mnogo malih, odvojenih dimenzija. Ono što sam ne doživiš deluje nestvarno. Može ovako, a može i onako.

Ono što je strašno još uvek nema pravo ime. Nije to ni otuđenost, ni nemoć, ni izolovanost, ni razočarenje, ni depresija, ni osećanje beznadežnosti. Neki kažu: hteli ste kapitalizma, evo vam ga pa uživajte. Drugi kažu: ovde još vlada komunizam, ništa se nije promenilo. Prave se ankete o tome kako se, i kada, najbolje živelo. Kako ko, ali sećanje je ne samo varljivo nego i pogled na sebe. Čovek pogleda na sebe pa se pita: da li sam to još uvek ja. Mnogo se toga promenilo. Najviše ono o čemu se nešto stvarno zna. Kao da je nastupilo vreme kada se ljudi naprosto utrkuju u lupetanju pogrešnih činjenica, navođenju pogrešnih citata, prozivanjem pogrešnih ljudu. Trijumf neznanja. Neznanje je stalno u pripravnosti. Poput sačekuše samo ti skoči za vrat. – A jeste li znali koliko je u komunizmu umrlo srpskih beba zbog loših vakcina?

Onaj se beli kombi prekjuče iznenada pojavio. Stao je ispred iste zgrade. Iz zgrade su izašli neki ljudi. Bili su zaklonjeni kombijem. Ne znam da li su ušli u njega ili su nastavili ulicom. Kombi je uskoro otišao. Jutros sam video kako su na ulaznim vratim te zgrade lepili umrlicu.

Rekao sam Saši, kad sam video da je beli kombi parkiran ispred zgrade tik do naše kuće: ovaj kombi me plaši. – Bojim se da to nije nešto na slovo, na slovo… O.

A Saša, kao iz  topa: organi!

Smejali smo se na terasi svesni da smo upravo izbegli dnevnu dozu sačekuša.