Navići se na prkos, 30. januar, subota

U četvrtak, na dodeli novinarske nagrade Jug Grizelj. Punih dvadeset i pet godina je prošlo od prve nagrade. Prepuna sala u Medija centru. Okupili se “prvoborci”. Sedim iza Slave i Harija. Slava se iz Narodnog fronta (sada Kraljice Natalije) jedva popeo do Terazija. Kaže da ga glava, i pamet, i dalje dobro služe, ali noge… Hari se šali na svojim srcem i pejsmekerom. Pored Harija je Korax koji se ne žali. Sećam se kada je Slava počeo da piše knjige o Slobi i Miri i kako smo prepričavali razne ludosti. Posebno onu anegdotu o Miri koja je, kad je Sloba služio vojsku u Zadru, prilikom posete, u jednom izlogu videla Titovu sliku i prokomentarisala to prijateljici: “Tako će jednom i moj Sloba…”
Predugo smo bili u vlasti ludih ljudi.
Nagradu je ove godine dobila Tamara Skrozza. Mislim da je ona pravi izbor i to me veoma raduje. Kao se vraćaju ona junačka vremena. Kad pravi ljudi, u pravo vreme, budu prepoznati. Nekada je ova nagrada bila pravi povod za okupljanje, druženje, slavnjenje. Osećamo se sve usamljenijima. Kao profesija, i kao ljudi. Istovremeno, tu je i osećanje prkosa. Mnogo smo toga doživeli i preturili preko glava. Ono što je sada dominantno u srpskom novinarstvu deluje prilično ponižavajuće. Toga smo svi svesni. Ne moramo postavljati pitanje: dokle će ovo ići. Može do kraja a da kraj nikada ne stigne.

Pratim Gordanu do taksija. Ide uz pomoć štapa. I njoj glava radi kao sat. Obećavam da ću je uskoro posetiti. U sebi zadajem: kafa sa Slavom i Gordanom.

Napolju je proleće. U četvrtak je bilo petnaest stepeni. Sunčano. Prozračno. Onda se u petak malo smračilo, ali je i dalje veoma toplo za ovo doba godine. U petak sam jurio za pare. To je beskrajna i iscrpljujuća priča o životu u Ovome Ovde.  Uspeo sam da produžim pozjmicu u banci koja je, međutim, umanjena jer mi je umanjena i penzija.  Maštao sam da ću starost dočekati  ne kao bogat već kao normalno situiran čovek koji će živeti pristojno i moći da se posveti pisanju i druženju sa najbližim i prijateljima. Para je nedovoljno. A i prijatelja.

Danas, u subotu, ponovo proleće i ja ujutro, oko devet sati, na pijaci. Pijaca je sređena ali deluje praznjikavo. Odmah sam video da nešto nedostaje. Kupio sam sremski sir i dimljena rebarca kao prioritet. A onda sam video cukini tikvice, jeftinije jer su odstojale, praziluk, prokelj, peršun, zelen… Svratio sam i do starog znanca koji ima tezgu sa semenkama, suvim smokvama i šljivama, uvoznim čokoladama, ribljim konzervama. Proširio je posao na dve tezge. Rade porodično: on, žena i sin koji ima oko osamnaest godina. Sa Kosova su, i drago mi je što su se snašli. Videli su me par puta na televiziji i, mislim, da se slažu sa onim što sam govorio. Odjednom, dok kupujem kod njih, začuje se krik. Prvo jedan, a onda u seriji, sve više i više. I sve jače. Ne znam kako sam osetio da je u pitanju dete. Možda sam ranije već čuo tako nešto. Mi se ponašamo kao da se ništa ne događa dok pored nas ne prođe žena koja vodi dečaka od desetak godina koji kriči. Uzbudio se. A žene mu smireno nešto objašnjava. Onda on prestane da viče. Prođu par metara pa on ponovo počne. Ćutimo zatečeni. Prodavac prvi progovori o tome da ih zna jer često dolaze na pijacu, kao i da je žena veoma fina. Kažem mu da je bolje da deca, kao i odrasli, koji imaju nekih problema mogu da izađu napolje, među druge ljude, jer mi živimo zajedno, različiti smo, upućeni jedni na druge. Zamislite samo kako su nekada zatvarali ovakvu decu i godinama ih držali skrivene u podrumima. Osećanje podrške i saosećajnosti je veoma važno. I za te osobe kao i za nas same. To vam je kao dodir, kad dodirnete svoga dementnog oca ili dedu, a on samo oseti da ste tu i da ga volite, bez ikakvog objašnjavanja. – Da rekoše mi poznanici sa pijace, upravo je tako.

Izašao sam sa pijace da kupim hleb, a onda se vratio i otkrio šta nedostaje. Nema prodavačica cveća koje prodaju izvan tezgi. Ni jedne plastične kofe sa cvećem odmah pored izlaza iz pijace. Navikao sam kod njih da kupujem bukete koji su često bili zbrkani ili previše skraćeni. Prve visibabe se pojavljuju kod njih. Znači, u tome je stvar, sve mora da se kontroliše. Ili imaš tezgu ili si kupac. Ili naplaćuješ najam tezgi.

I tako nisam kupio cveće. Iz protesta. To će trajati do sledećeg odlaska na pijacu. A kroz koju godinu ću sasvim zaboraviti da se nekada cveće prodavalo mimo tezgi. Smešan je prkos kojim dajemo oduška sopstvenom nezadovoljstvu. Uostalom, prkos je veoma lepo cveće. Kad se jednom zasadi redovno se vraća. I to treba imati na umu.