Naši, 23. avgust, nedelja

 

Uvek sam imao problema sa našima.

Prvo su naši bili svi koji govore našim jezikom. Onda su naši bili oni koji su se borili protiv okupatora i domaćih izdajnika. Potom su naši bili svi oni iz naše kuće i ulice. Vremenom su naši postali oni iz kraja, a ponekad i iz celog grada. Danas bi naši trebalo da budu svi pripadnici naroda kojem pripadam, ako ne i svi građani zemlje čiji pasoš posedujem.
Meni je ta priča o “našima” često bila sumnjiva, ili izazivala određene nesporazume i dileme, menjala se, bila čas šira, čas uža… Ko bi pohvatao sve naše koji su prolazili kroz moj život. Na primer, dok sam išao u Prvu gimnaziju, koja se u to vreme zvala Moša Pijade, to sa našima se povremeno javljalo u smislu: “i on/ona su išli u Prvu”.
– I?
– Je l to stvarno nešto značilo?
Da li smo zbog toga imali nečega zajedničkog osim te velike, zastrašujuće zgrade u Dušanovoj? Sećanje? Ne postoji nešto što bi se zvalo zajedničko sećanje. Svako se seća sebe i onoga što je za njega tada bilo važno. Sećam se da je jedan drug iz razred kasnije postao neki gradski faktor, dok je SPO držao vlast u gradu, i da sam ga moljakao za prostor za Medija centar, a on me ladno odjebao. Slično je bilo i sa kolegama sa posla, drugovima iz detinjstva, škole ili kraja. Našao bih se nekada u belom svetu, obično na aerodromu ili foajeu hotela, i začuo naše kako pričaju. Moram da priznam da sam bio veoma oprezan. “Naš” je govor bio zajeban od početka do kraja. U prvo vreme nisi znao da li su “naši” pripadnici neprijateljske emigracije, udbaši ili normalni ljudi, a kasnije da li su nacoši ili normalni ljudi. Morao sam da pazim kad pričam “naški” sa nekim prijateljom da nas ne zaskoči neka budala koja je takođe govorila “naški” ali nije imala nikakve veze sa nama.
Jedno veče, mislim da je to bilo pre trideset i šest godina, u Americi, u jednom baru upoznao sam jednog starijeg čoveka sa kojim sam odigrao nekoliko partija šaha. Nije to bio neki posebno akademski obrazovan čovek, zaboravio sam mu i ime, klub se nalazio u okviru kampusa, i ne znam kako, valjda preko pričao o šahu i šahistima, dođosmo do Cvajgove “Novele o šahu”, u kojoj je glavni junak bio moj izmišljeni zemljak Mirko Čentović. (Navodno je za lik Čentovića poslušio opet “naš” Bora Kostić iz Vršca. ) Pokazalo se da moj šahista-partner odlično poznaje stvaralaštvo Stefana Cvajga. Sve vreme smo igrali šah, pili pivo i pričali o Cvajgu. Počeo sam da otkrivam ne samo da smo iste knjige čitali, svako na svome jeziku, nego da smo slično i razmišljali. “Novelu o šahu” Cvajg je napisao par meseci pred samoubistvo. To je, u suštini, njegovo poslednje kompletno završeno delo. I tako sam, na sasvim drugom kraju sveta, sasvim slučajno, naleteo na čoveka koji je voleo toliko istih stvari, koji je razmišljao na sličan način, da mi se odjednom učinilo da je u pitanju neka mistična, viša sila, koja otkriva i povezuje ljude koji istinski dele iste ili slične vrednosti, poglede na život, ukus prema knjigama, slikama, muzici, politici… kao da su celog života živeli jedan pored drugoga. I bio mi je bliži taj nepoznati matori šahista-amater od gomile vršnjaka, kolega, zavičajaca, političkih istomišljenika, članova biblioteke…
Onda su susreti slični ovome počeli da mi se dešavaju ne samo u belom svetu već i u Ovome Ovde. To nije imalo nikakve veze sa događajima koji su ubrzavali mistifikovanje pojma “naši” i “naše”. Naši i naše bili su sve udaljeniji od mene. To nije značilo da je na to mesto dolazilo nešto novo, nešto što je zamenilo prazninu pripadanja. Svi mi, naime, želimo da pripadnost bude prirodna i iskrena, da ne bude plod interesa i računa već prava emocija: prijateljstvo i ljubav, na primer.

Mada, nije taj Amer ni tako loše igrao šah, mislim da sam izgubio jednu partiju a odrao ostale četiri. Za njega sam ja bio iz neke zemlje koja se nalazila između Čehoslovakije i Bugarske. Otprilike. Ali znao je da se u mojoj zemlji igra dobar šah. To je veoma poštovao. Naravno, svi su znali za Tita. Tito (1892) i Cvajg (1891) bili su maltene vršnjaci. Prem njima je Nabokov bio klinac. Mlađi osam, odnosno devet godina. Valter Benjamin je bio vršnjak sa JBT-om. Koja generacija! Da li su oni za svoju generaciju govorili “mi” i “naši”. Sumnjam. Tada se kod nas forsirao damin gambit. Svi smo znali prvih desetak poteza. Aljehinka se mogla “prodati” pacerima prih nekoliko partija, ali damin gambit, to je bila strašna tajna. Danas više niko ne igra Aljehinovo otvaranje. Ko još danas uopšte igra šah.

Da li je šah igra za dva ili tri igrača? A preferans?

 

 

Pa ipak, ne sećam se da je to strasno šahovsko bratstvo, koje se održavalo godinama, ikada bilo postavljeno kao mi i naši.
Kad već govorimo o misterijama i bratstvu ne sećam se da sam ikada sreo pripadnike nižih socijalnih slojeva, da ne kažem proleterskih, koji bi posedovali onaj čudesni magnetizam klasne svesti. Kod bogatijih, a posebno kod pripadnika poražene građanske klase, bilo je izvesnog osećanja izuzetnosti i podsećanja na pripadnost eliti. U stvari, kad sada razmislim o tome, čini mi se da su upravo iz tih sredina bili klasno najsvesniji i da su umeli gorljivo da zastupaju komunističke ideale.

 
O današnjim “našima” nemam šta reči.
Čujem da se “naši” spremaju da spreče nesrećne izbeglice da uđu u našu zemlju, makar će se Ovde vrlo kratko zadržati. Eno ga Orban, sa istom retorikom, brani Madžarsku od “okupacije”. Ludilo.
Ne znam madžarski, ali kad čujem ove “naši” često se zaprepastim kako govore loš srpski. To nekako ide jedno sa drugim. To našijanstvo i suženi vidik sopstvene kulture i jezika.
Posebno je tužno kad “naši” progovore o našoj prošlosti. Niti nešto znaju, niti nešto razumeju.
Jednom rečju: “naši” su nužno zlo kojeg ćemo se jednog dana sigurno otresti kad prestanemo da ih primećujemo. Jednom sam tako uklonio bradavicu sa srednjeg prsta. Glasno sam rekao: a sad ću prestati da je gledam i ona će nestati. Nisam gledao u prste jedno dva meseca. Prao sam i ruke ne gledajući ih. I posle dva meseca, kad sam pogledao: bradavice nije bilo!

(Upravo je prošla ponoć, ušli smo u nedelju! Napolju je sveže. Sutra će valjda da se razvedri.)