Na Titaniku, 18. januar

Po svemu sudeći, nema svečane sale. A nema ni rupe!

Malo smo pričali o tome gde bismo mogli da organizujemo očajanke.
Očajanka je privatna i vrlo lična pojava. Takoreći i nije pojava već više neka vrsta narativne fantazmagorije o tome kako bi se jedno latentno stanje duha i jedan pojam mogli ujediniti.
To, međutim, ne sprečava da napravimo jedan krajnje otvoreni model kako bi, recimo, mogle da izgledaju očajanke. Ukoliko se pokaže da se od toga mogu stvoriti različite vrste društvenih krugova (serklova) i ukoliko to može da se širi, obogaćuje i dopunjuje, tim bolje. Već sama potreba da se o jednoj temi razgovara i da ona bude okupljajuća sila u vremenima usamljenosti i potpune iscepkanosti svega i svačega osim laži, gluposti, mržnje i nasilja, deluje privlačno.

 

                                         Pojmovnik očajanja u nastajanju:

 

Guru očajništva
Sluga očaja
Plemić očaja
Podanik očajanja
Domoupravitelj kuće očaja
Očajnica – vernica
Očajnica – nevernica
Očajna usluga*
Očajni roditelji, očajna deca, očajna familija*
Izgubljeni u očajanju
Očajnici povratnici
Uživaoci očajanja
Očaj zavisnici
Putnici očajnici
Očajnici starosedeoci i očajnici selice
Ugovorni očajnik
Rođeni očajnik
Profesonalni očajnik
Očajnik mučenik
Očajnik hedonista
Zarazni očaj
Nasledno očajanje
Prorok očajnik
Promašeni očajnik
i tako dalje , i tome slično…

 

Na srpskom je jeziku pojam “očaj” izuzetno plodan. Od “očaja” se svašta dade napraviti. Posebnu zanimljivost predstavlja očaj kao pridev*. Njime se istovremeno može opisati i neka osoba i neka radnja, odnosno funkcija. Pridev je često dvosmislen u pravom smislu te reči. Tako, na primer, izraz “očajni roditelji” može da znači da su roditelji u stanju očaja ili da su, kao roditelji, sasvim neuspešni, odnosno “očajni”.
Izraz “biti u bedaku” može predstavljati izvesnu zamenu za “biti očajan”, uz važnu ogradu, jer zavisi od konteksta gde je upotrebljen. “Biti u bedaku” tako postaje neka vrsta moderne uzrečice zajedno sa smorenošću i smorom. Veliko je pitanje da li je u pitanju pravi, autentični očaj ili povlađivanje opštoj atmosferi i okruženju.
Ova terminološko-lingivstička tema tek bi trebalo da se otvori. Posebno bi bilo zanimljivo raditi na komparativnim lingvističkim analizama. Možda bi se tako uhvatili koreni različitih nacionalnih mentaliteta i senzibiliteta, njihovi međusobni uticaji i preplitanja.

 

 

U međuvremenu, negde sam pročitao da je objavljeno pismo neke bake koja je bila putnica na Titaniku. Spasila se i celog života osečala krivicu zbog toga što se, kao putnica prve klase, našla u polupraznom čamcu za spasavanje. Ko zna, možda su je progonile slike dece i njihovih roditelja iz treće klase, a možda i duh nekog mladog konobara. Priče o očajanju nesumnjivo se mogu preneti sa kolena na koleno, ali ne i osećanje očaja. Oćajanje mora da se iskusi neposredno. Poput zaljubljenosti.

 

Ovih dana je toplo, kao da je počelo proleće. Dva teksta objavljena u Sećanjima: “Krbuljice” i “DaPakovanje” pružila su mi veliko zadovoljstvo. Đuka mi je pomogao da postavim ilustracije Ace Divca. Sećam se kada je Aca Divac, pre više od trideset i pet godina, napisao tekst za “Potkulture” o muškim minđušama. Bilo je to vreme velikih očekivanja.

 

Pripremili smo bamije koje nam je donela Katarina iz Sarajeva. Bamije su malecke, nanizane na beli tanki kanap. Koliko rada da bismo uživali! (“Luksuz zapošljava”, kako je pisao Adam Smit.) Jedan je unuk uživao u njima, drugi su odbili da probaju. Često razmišljam o tome koliko je potrebno da se radi na otvorenosti i različitosti ukusa kod dece. Hrana je podjednako važna kao i crtanje, muzika, priče i knjige.
Iz Londona je juče stigao dugo očekivani Manjin poklon: slagalice iz Muju knjižare! Nova godina još uvek isporučuje svoje poklone.
Svi smo mi na nekoj vrsti Titanika. Kad budemo odlazili možda se setimo nekoga koga smo mogli da primimo u čamac. Ali naš je čamac toliko truo i bušan, toliko propušta sa svih strana, da bi bila ludost pokušati nekoga “spasiti”. Spasavanje, međutim, kao i očajanje, ima mnogo nijansi. Tako i naši životi, prepuni briga – egzistencijalnih, zdravstvenih, porodičnih… predstavljali bi za mnoge ljude spasenje ili čak ideal života.
Koliko smo i sami učestvovali u gradnji ovog našeg Titanika? Teško da smo mi bili oni koji su se brinuli o sigurnosti. Radili smo sitne poslove na održavanju. Nismo upravljali. To je bilo prepušteno onima koji i dalje, nevidljivom rukom, vuku konce.

 

Sahrana na vodi, 2014.