Mutavost

Možda je tako svuda, ali meni se čini da je s velikom većinom ljudi nemoguće razgovarati. Psihijatri mi kažu da je moj stav nezdrav. Moždi i oni spadaju u gorepomenutu kategoriju. Moji sunarodnici Amerikanci (čast izuzecima!), koji stalno pričaju o svojoj posvećenosti radu i poštenju, veoma su, veoma uopšteno rečeno, lenj i nepošten narod. Na primer, često mi kažu: “Blago tebi, tebi jezici idu od ruke, ti znaš million jezika.“ Ne mogu da im objasnim kako uopšte nisam talentovan za strane jezike, kako ih učim sporo, kao puž, i s teškom mukom, što ne znači da u tom naporu ne nalazim zadovoljstvo. Osam godina, tokom osnovne škole, kuburio sam s našim jezikom, braneći se od nastavnika srpskohrvatskog, koji besneli zbog moje engleske sintakse. Tek mi je u gimnaziji laknulo. Kad mojim sunarodnicima kažem da postoji jasan odnos izmeđa znanja i uloženog truda, oni me gledaju kao da sam lud. Možda i jesam. U tome i jeste stvar. Oni sve hoće bez napora! Gde mogu da kupim doktorat? Kakvi crni strani jezici! Mene najviše zastrašuje što oni više ne znaju ni svoj jezik. Znam o čemu pričam: skoro 30 godina samo radio kao lektor i korektor univerzitetskih monografija: nepismenost i intelektualna konfuzija na granici delirijuma. Zbog opšte tupavosti sam sâm postao mutav. Pade mi na pamet francuska reč “mutisme“—nemost, kad čovek zanemi od zabezeknutosti. Na primer, 1974. godine sam, stigavši u Ameriku iz Francuske, morao završiti jedan semestar na filozofiji, na univerzitetu, kako bih zaradio diplomu. Profesor koji nam je predavao filozofiju XVII veka, potpuno nespreman, improvizovao je na osnovu lošeg engleskog prevoda Dekartovih spisa. Pročitavši zadate tekstove u latinskom i francuskom originalu, napisao sam seminarski rad—možda ne sjajan, ali u svakom slučaju pristojan. Dobio sam lošu ocenu, jer “nisam razumeo tekst.“ Na poslu mi se dešavalo slično ludilo. Kad sam, 1980-tih godina, predavao engleski na univerzitetu, vlasti su me kritikovale što se oslanjam na gramatiku. “Nije ovo tvoja Francuska gde Akademija ljudima soli pamet. Mi smo slobodna zemlja; mi govorimo i pišemo kako hoćemo.“ Jednog dana, krajem 1980-tih godina, na poslu (izdavač univerzitetskih priručnika) nam stiže direktiva da definišimo nacionalnost pisaca na osnovu mesta rođenja. Tako je Kafka, na primer, postao češki pisac. Tada sam sastavio jedan ludački spisak (“Kortasar je belgijski pisac; Liv Ulman je japanska glumica; Kaneti je bugarski pisac; Crnjanski je mađarski pisac, itd.) koji sam kasnije ubaciju u moju knjigu Lavirint (2014). Ovde nikome ne pada na pamet da se služi rečnikom ili bilo kakvim priručnikom. Pre dve godine (2013), dobio sam, od univerziteta (University of Michigan), tezgu da uradim korekturu rukopisa jedne knjige iz klasične filologije (tema: žene u rimskoj književnosti). Kad sam intelektualnim vlastima skrenuo pažnju na mnogobrojne činjenične greške, rečeno mi je: “Zabranjujemo ti da ideš u univerzitetsku biblioteku. Ako ti nešto nije jasno, imaš Gugl. Pored toga, ne smeš da gledaš latinski tekst.“ Kad sam našao milion grešaka u engleskom u latinskom tekstu, saopštili su mi da sam strašno uvredio autora, stručnjaka najvišeg ranga.” Bio je to moj poslednji susret sa zvaničnom intelektualnom Amerikom. Posle sam načuo da je neko na nekoj katedri hteo da mi ponudu neku tezgu, ali se predomislio kad su ga upozorili: “Nemoj njega, on će naći greške.“ Američki intelektualci kažu: “Šta će mi knjige? Ja poznajem svoju struku. Šta će mi rečnik? Ja znam svoj maternji jezik.” Nije im potreban rečnik jer se američki diskurs, na svim nivoima (novine, TV, univerzitet, elektronske mreže, itd.), odvija u okviru uprošćene (do granice imbecilizma) sintakse i fonda od par stotina reči. Oni polako zaboravljaju svoj maternji jezik. Možda je održavanje jezika i kulture prevelik napor za njih. Možda je lakše biti mutav, ili, da se poslužimo intelektualnim žargonom, prihvatiti postverbalnu varijantu postmodernizma.

 

Zoran Minderović