Montenj

Ni sam ne znam zašto me još uvek privlači prevođenje na naš jezik. Svi mi se čude, ovde u tuđini, krste se, nije im jasna ta iracionalna privrženost jednom malom jeziku, od kojeg nema nikakve vajde – pogotovu tu, u mom fizičkom (ali nikako mentalnom) staništu, u moru anglosaksonštine, u centru centrova, gde vlada idejno-politička monolitnost, o kojoj su staljinisti, i na orgazmičnom vrhuncu svoje geopolitičke moći, mogli samo sanjati.  Anglosaksonski vojni napad na našu zemlju, simbolički paroksizam i zaključna reč kolektive psihopatologije 20. veka, a i nastavak, kako reče fon Klauzevic, njihove (očigledno propale) politike ideološke manipulacije, bitno je promenio tonalitet moje svakodnevnice, bar što se tiče učešća u tkzv. javnom životu. Kad neko kaže “javni život,“ moja prva asocijacija je “javna kuća.“ Naravno, isključenje iz javnog diskursa ne podrazumeva napuštanje jezika kojim se taj diskurs služi: primer takve fanatične isključivost bio bi zakleti neprijatelj nacizma koji odbija da čita Kafku. Ova “unutrašnja emigracija“ nije moja izmišljotina. U svakom slučaju, univerzum ličnih veza i prisutnosti ostaje neokrnjen. Tako, na primer, slobodan sam da odšetam od kuće do kafea (ne slušajući ludačke razgovore na ulici), gde se redovno susrećem sa srodnim dušama kojima francuski jezik pruža privremenu zaštitu od dominantnog diskursa. Ne, ne praktikujem ketman: tokom cele “karijere,” u prosveti i izdavaštvu, dosledno sam lajao protiv ideološkog fanatizma koji ne priznaje alternativne poglede na svet; a anglosaksonski karavan mirno je prolazio. U suštini, alternativizam-pluralizam toliko je stran ovima ovde, da na njega niko ne reaguje. Podvlačim da su memorija i svest o prošlosti tipični primeri alternativizma, naročito u svetu koji, ukinuvši istoriju, sistematski dekonstruiše sadašnjicu, gradeći novo društvo na temelju organizovane katatonije. Svetla budućnost obasjana neonskim farovima prinudne amnezije. Ne čuju me, ne čuju nikoga, i tome se ne treba čuditi, jer za njih zver iz roda alternativaca  postoji samo u enciklopedijama iščezle zoologije. Moje nepostojanje nije nekakav lični problem koji bi oterao nekog nedužnog psihijatra u propast. I pored svega, imam ludu sreću, jer ipak postojim, bar škiljavo, makar minimalno, za malu grupu frankofonski nastrojenih i očajno ezoteričnih ekscentrika, koji dolaze na moj “seminar” (jok, nisam Lakan) o Montenju pod pokroviteljstvom lokalnog francuskog kluba.

Zoran Minderović