Ljudi koji cede, 23. januar 2018, utorak

Bio jednom jedan čovek koji je volio da cedi. Cedio je voće i povrće, sir, kafu i čaj obavezno. Kad bi progovorio svi bi odmah razumeli šta znači “procediti”. Nije imao neki poseban odnos prema novcu dok se ne bi pretvorio u brojke. Onda bi odmah počinjao da zaokružuje. Sve ispod petice na nulu, a sve ispod nule na peticu. Ponekad, kad bi se našao ispred geografske karte svoje otadžbine, znao je da rukom satera sve reke i jezera prema jugu, a granicu da pomeri na zapad. Ovako da bude!

Cedio je testo, cedio pečenje, cedio hleb nasušni, cedio ruku što ga hrani, cedio hostije, cedio poslednju pomast, pričest, zakletvu na vernost, cedio kamen koji se stavlja na kiseo kupus, cedio sveske ispisane mastilom, akvarele, epruvete, pljuvačku, krv… Nije pokazivao nikakve emocije. Radio je to kao što drugi dišu i hodaju. Ako bi ga neko zapitao zašto toliko cedi sve oko sebe on nije znao o čemu je reč. Žena mu je bila sasušena pritka, deca poput haringi, na unucima su se videle samo oči. Bili su poput okatih keksa – pre petit buerre nego piškote. Povremeno bi zagrajali: deda, osuši nas, osuši nas! A on bi se tada samo kratko osmehnuo i brzo prešao sunđerom preko njih.

A tek što je pušio! Polako, koncetrisano. Izvukao bi iz svake cigarete sav katran, nikotin, amonijak, jod, šećer. Iza njega ništa ne bi ostalo. Tako, do kraja veka.

 

 

Ne čudite se zašto je svet sve suvlji i suvlji. Kad se razmnože ljudi koje cede  oblaci se sakriju u krematorijume.