Ljosa u Beogradu, 21. jun, nedelja
Pre dvadeset godina sam upoznao Maria Vargas Ljosu. Tada sam radio u “Politici” i bio veoma angažovan u Medija centru Nezavisnog udruženja novinara Srbije. Na čelu Medija centra bio je Hari Štajner koji bio pun mladalačkog poleta i oduševljenja, mada u ozbiljnim godinama. Medija centar je tada bio smešten u Knez Mihajlovu i bio je utočište mnogih ugroženih redakcija i novinara
Ljosa je stigao u Beograd 7. juna, a desetog je objavljen moj intervju sa njima. Cela kombinacija sa Ljosom bila je moja ideja. Medija centar je, naime, bio izdavač knjige Marka Tompsona “Proizvodnja rata”, o ulozi medija u ratnim zbivanjima na prostoru Srbije, Hrvatske i Bosne i Hercegovine. Knjiga je originalno objavljena u izdanju Article 19 (Forging the War) koji je pomogao i naše izdanje. Kao deo pomoći bilo je predviđeno da izaberemo jednog poznatog pisca koji je bio na listi Article 19 da učestvuje u promociji knjige u tadašnjoj Jugoslaviji. Dobili smo spisak pisaca koji su bili na “raspolaganju”. Neko je pomenuo Gintera Grasa koji je, međutim, bio zauzet, a ja sam brže-bolje nominovao Maria Vargas Ljosu. Neki od kolega nisu znali ko je to ali ja sam se toliko vatreno zalagao za njega da su odmah prihvatili.
Tako je autor “Razgovora u katedrali”, “Grad i psi”, i: “Tetka Hulije i piskarala”, moje veoma omiljene knjige, došao u Beograd. Osmog juna održana je promocija u foajeu bioskopa Kulturnog centra. Bilo je to jedino mesto gde smo mogli da organizujemo ovaj događaj. (Bilo je to 1995!) Ništa Dom omladine, ništa Kolarac… U foajeu je bio kafić koji je držao Branko Gligorić, smenjeni direktor Doma omladine. (U Domu omladine smo radili mnoge dobre i uzbudljive stvari upravo zahvaljujući prostoru koji smo dobili dok je Branko bio na čelu ove kuće: sastanci Beogradskog kruga, izložba Novinari u mračnim vremenima, prva kancelarija Medija centra…) Sećam se kako je bila neizmerna gužva, kako su ljudi sedeli na stepenicama, kako se upijala svak reč, kako je vazduh bio težak od tolikog broja ljudi. Ljosa je govorio o tome kako ni pisci, ni novinari, nisu sveznalice, kako i oni mogu da greše, ali ne i da zatvore oči pred tiranijom i cenzurom, bedom i nejednakošću.
Bilo je to mesec dana pre pada Srebrenice.
U međuvremenu je Mario Vargas Ljosa napisao gomilu sjajnih knjiga, dobio Nobelovu nagradu, postao mega junak. Čak ni neuspela politička avantura, kada je bio predsednički kandidat u svome Peruu, nije okrnjila njegovu harizmu. Njegovo prijateljstvo, u koje je uključena i tuča (zbog žene) sa Gabrielom Markesom, deo je književne mitologije. Danas je u “Politici” izašao intervju sa njim. Intervju je dobar, napravila ga je Nada Valčić Lazović, novinarka sa RTS-a. Jedino što je intervju prilično neprofesionalno skraćen. Završava se pitanjem koje bi zahtevalo mnogo šire objašnjenje. Bolje bi bilo da su skratili lid a ne sam intervju. Uostalom, intervju je mogao da krene na parnoj strani i da pređe na neparnu. Na parnoj strani je objavljeno nekoliko “sporovoznih” ne tako važnih tekstova. Kultura je, uostalom, iza sporta gde je glavna tema trijumf “orlića” u fudbalu.
Pre dvadeset godina Milošević je bio na vrhuncu moći. Mir nije imao alternativu baš kao i Milošević. Približavao se vrhunac: Srebrenica, Oluja, Dejton.. a sa kulturom je bilo lepo. Moje vreme u “Politici” polako je isticalo.
Sećam se kako se Ljosa veoma obradovao kad sam u intervjuu pomenuo njegovu priču “Moj sin Etiopljanin” koja je te godine bila objavljena u “Književnim novinama”. Reč je o potpuno autobiografskoj priči o odnosu sa sinom koji je iznenada postao rastafarijanac. (Sin je kasnije prevazišao ovu fazu razvoja, završio studije u Londonu, i dok smo razgovarali bio je zaposlen u Komesarijatu za izbeglice u Sarajevu.) Odveli smo Ljosu i društvo koje je bilo sa njim, Marka Tompsona i ljude iz Article 19, na večeru u restoran “Reka” u Zemunu. Mislim da je “Reka” bila sveže otvorena. Vodile su je dve sestre koje su bile oduševljene kada sam rekao da želimo da dovedemo Ljosu. Imao sam utisak da svi znaju za njega i da ceo normalni Beograd uživa u tome što je sa nama.
Sa Ljosom sam prethodno bio sa Predragom Palavestrom, tadašnjim predsednikom Srpskog PEN centra, inače starim kućnim prijateljom. Pričalo se o svemu slobodno i spontano. Bili smo veoma svesni gde živimo, ali ne i razmera novih katatrofa koje su nam se primicale. Nadali smo se skorim promenama. Ljosa je razumeo šizofrenije u kojoj smo živeli stalno pokušavajući da zaštitimo vrednosti kojima smo pripadali, kao i naše najbliže, a da istovremeno i opstanemo. To često nije bilo ni jednostavno, ni lako. Sreli smo se posle nekoliko godina na Frankfurtskom sajmu knjiga. Ljosa je neposredan i srdačan čovek. Sa njim je uvek veoma prijatno. On poseduje prirodnu vrstu radoznalosti za događaje i ljude, ume da razlikuje autentično od nameštenog. Voli da govori, ali ume i da sluša. Danas to sve više postaje retkost.
Koliko se toga promenilo za poslednjih dvadeset godina? Mnogo i malo. Danas je Mario Vargas Ljosa samo pisac, samo nobelovac, a susreti sa njim, kao i intervju, deo kulturnog i medijskog miljea. Nema zabranjenih teme. Nema političkog učitavanja. Srebrenica je sada tema jer se desila. Ali o Srebrenici kultura ćuti. Još dvadeset dana pred dvadesetu godišnjicu!
Posle podne smo bili za Ružom na zemunskom keju. Fotografisao sam parking rugobu kod Kapetanije koju su imenovali “Trg pesnika Raše Livade”. Prilično strašno. Koliko je prošlo godina kada sam sedeo u “Veneciji” sa Rašom? On je pokušavao da se izmakne i skloni kolikogod je to bilo moguće. Naravno, nije moguće. I sada su radikali, ili ko već, smislili da parking imenuju za trg sa njegovim imenom.
Ta travestija od imena, prostora i sećanja – sve zajedno: parkirani automobili, montažni WC, izmešani mirisi roštilja, naparfimisanih bidermajera, kanalizacije, izduvnih gasova, Dunava koji danas izgleda neverovatno čisto i lepo, Mario Vargas Ljosa u Beogradu, pogromaški komentat Ljilje Smailović, sve je to zajedno jedna potresna i šizofrena slika, čini mi se strašnija od one od pre dvadeset godina.
Tada smo umeli da se radujemo Mariu Vargas Ljosi kao znaku da nas ne mogu izolovati i otuđiti od sveta. A i bili smo dvadeset godina mlađi. Danas vidimo da se svemu može rugati. Više ništa nije važno. I može se tako beskrajno mrzeti i negirati sve što je drukčije.