Lipanj, mesec kad cvetaju sećanja, 10. jun, sreda

 

Malo sam se lecnuo kako sam ove godine potpuno izgubio predstavu o vremenu. Lipe su procvetale, mirišu intenzivno. Pokrenuo se i onaj škripavi kamion-cisterna kojim se poliva Bulevar od Batitove prema Đermu. Vrelo je.
Dobio sam mail od Olujića koji me je podsetio na mesec u kojem se nalazimo.
Oluja piše:
Prijatelji/ce i drugari/ce!
Za naš Mali praznik, 2/3. jun, mali poklon.
Uživajte bar onoliko koliko sam ja uživao dok sam smetao drugari(ca)ma u postavljanju sajta!
https://praxis.memoryoftheworld.org/#librarian=Rudi+Petrovi%C4%87
Pozdrav svima!
Oluja

Evo Praxisa u pamćenju sveta! Sve deluje krajnje udaljeno mada tako lako iskaču uspomene na te godine.

Kako sve ovo danas čudno izgleda. Znam autore, znam tekstove, knjige, znam ideje, a opet, kao da ih prvi put vidim. Na Koričuli, u vreme procvata Korčulanske škole, nisam bio. Bio sam godinu dana mlađi, sa školom. To je, možda, bilo odlučujuće u pogledu moga životnog opredeljenja. Umesto da se “bacim” na filozofiju utopio sam se u književnosti, odnosno u novinarstvo. Odnos između književnosti i filozofije bio je u to vreme prilično zategnut. Većina filozofa je smatralo da se uz pomoć Tomasa Mana, evenutalno Žida i Sartra, može uspostaviti mostobran. (Za Džojsa i Kafku mnogi su smatrali da oličavaju otuđeni koncept života. Orvel je za neke mlađe filozofe bio izmišljotina.) Ja sam se, međutim, opijao američkom i ruskom književnošću – Selindžerom, Keruakom, Bulgakovim i Harmsom. Pokušao sam da prepevam neke pesme Edgara Alana Poa. Gavran me je, za osvetu, presreo jedne noći i strašno iskljucao. Odustao sam. Rekoh sebi: najebao sam, niti ću postati filozof, niti pisac. U međuvremenu, mislio sam da će se pokazati da je Trocki bio u pravu: desiće se svetska revolucija koja će se pretvoriti u permanentnu. To će značiti: akcija, bedna klopa i mnogo seksa. (Može i obrnutim redom.)
Nisam mogao da podnesem brzo lokanje. Postalo bi mi muka pa bih brzo prestao. Kolege su mislile de je to stav, da se pravim važan. Tako sam počeo da otkrivam kako je suština teorije otuđenja u nesposobnosti da deliš akciju i osećanje mere sa drugima. Nisam uspeo da doživim katarzu u kolektivnom pijančevanju. Mnogo godina kasnije otkrio sam taj princip kao deo profesije, u redakciji, gde se pilo udarnički, a hladnokrvno.
Ovi likovi koji se pojavljuju kao deo zajedničke slike Korčulanske škole: Markuze, From, Bloh, Horkhajmer, Adorno… Zorge…? Ma ne, Zorge se nije pojavio na Korčuli. Baš kao ni Valter Benjamin. Oni su bili sprečeni. To da se cela Frankfursta škola preseli na jedno divno mediteransko ostrvo, to je bila sjajna ideja. Ne znam kome je to prvom palo ma pamet: vlasti ili profesori.
Bilo je to vreme kada nikome nije padalo na pamet da li je znanje roba ili ne.
A propo Zorgea, on se stvarno nije pojavio, mada je moguće bio u nekoj drugoj inkarnaciji. Malo ljudi zna za njegovu povezanost sa Frankfurstkom školom. To je prethodilo njegovoj novinarskoj karijeri koja je bila maska za sasvim drugi posao. Pre mnogo godina čitao sam knjigu “Bogovi su pali na zemlju”, uzbudljivu priču o životu u vreme Staljina i posle njegove smrti, od Aione Kuusinen. Aiona je provela šesnaest godina u Gulagu, od 1939. do 1955. Njen muž je bio šef Kominterne i istaknuti Staljinov saradnik. Uštva od čoveka. Kad mu je NKVD uhapsila sina pitao ga je Staljin: šta je u pitanju, a on ispravno odgovorio da služba mora da radi svoj posao. Sudbina Aione Kuusinen posebno je zanimljiva zbog njenih sećanja na špijunski posao koji je obavljala za veliki Sovjetski Savez. U Americi je uspela da nagovori jedan broj finskih useljenika da sve prodaju pa da se presele u SSSR gde će dobiti besplatno zemlju i sve što uz to ide. Nesretnici su dovezli traktore i mehanizaciju u Rusiju da bi im sve bilo odmah oduzeto a oni oterani ili u logore ili pretvoreni u sluge po kolhozima. Onda je, kao švedska baronica, putovala brodom u Šangaj, pa u Japan. Svuda je, očigledno, plela špijunsku mrežu. U Tokuju se jedno veče sastala sa Rihardom Zorgeom. Sastanak je uprilične u čuvenom hotelu Imperijal koji je projektovao Frenk Lojd Rajt. Aiona je opisala njihov susret kao sastanak dva iskusna obaveštajca koji su sve vreme igrali svoju igru. (Bilo je u tome i nekog zavođenja.) U jednom trenutku Zorge joj je rekao otprilike: Vi mislite da ste veoma pametni, ali ja sam pametniji od vas. Ovakva izjava deluje prilično sumanuto. Kad su je po povratku u Rusiju uhapsili setila se ovoga kao neke vrste tajnog upozorenja. Ona je ipak preživela dok su Zorgea ubili Japanci 7. novembra 1944. Zorge je, međutim, uspeo da ubedi Staljina da Japanci neće napasti Sovjetski Savez što je, po mnogima, presudno uticalo na ishod rata.

Ne znam koliko ljudi zna da je Staljin volio, tokom dugačkih sastanaka Komiteta, da “črčka” karikature svojih političkih protivnika. Uz karikaturu obično je išao i odgovarajući komentar. Da ne znamo kako su završili protivnici možda bisimo se i smejali.

 

Setio sam se Zorgea nekako istovremeno kad i Rona, postidiplomca, Amerikanca, koji je često svraćao kod Minedrovića na Studentski trg. Bio je visok, crnomanjast, imao nekakve brkova, mislim da je bio ekonomista. Mi smo mu se često obraćali sa: Ćao Cijaš, a on bi, dubokim glasom, sa engleskim naglaskom, uvređeno odgovarao: “Nisam Cijaš”. To je postala neka vrsta društvenog rituala u kojem mislim da Ron baš nije uživao. Tih godina sam slučajno upoznao i jednog ruskog novinara, dopisnika ruskih Novosti, koji je prema svim kasnijim informacijama bio ozbiljan ruski obaveštajac. Zbog njega sam dobio poziv da posetim Knezna Miloše 99a gde sam morao da napišem izjavu o tom susretu. Ne verujem da je DB zanimao taj susret već su ga iskoristili kako bi me malo zaplašili i eventualno ponudili neku saradnju. Na sreću, više mi se nisu obraćali. Valjda su ocenili da nema šanse da dođem do neke korisne informacije.

Sve ovo pišem u čudno vreme kada se čini da će hladni rat i odvratne podele da se obnove. U ono, tzv. “jednoumno” vreme bilo je mnogo više distance i zezanja na račun službi i zavera nego što je to danas slučaj. To je jednostavno tako sviđalo se to nekome ili ne. I to nema nikakve veze sa nostalgijom.