Lažov, 9. novembar 2017, četvrtak
Bio jednom jedan čovek koji nije mogao da prestane da laže. Laganje mu je bilo važnije od hleba i sira, od kupatila, žene, dece, prijateljstva, ljubavi, razmišljanja o smislu života. Nekada je bio svestan da laže, a nekada ne. Bio je obuzet sobom, kao i svi veliki lažovi kroz istoriju i književnost. Sve što je ikada uradio, ili želeo da uradi, bilo je epohalno. Autentično, jedinstveno, originalno. Jedina stvar o kojoj nije mogao da laže, odnosno da kaže nešto negativno, kritično, bio je sopstveni uspeh. Nikada nije izgovorio rečenicu: i tad sam se ogrešio o ženu. Naravno, njega su drugi prevejanci mnogo puta prevarili ili naveli da uradi nešto pogrešno, ali on bi to sve veoma brzo ispravio i što je najvažnije celom svetu objavio ko su bili ti pokvarenjaci. Lagao je sve redom. I najbliže i najdalje. U četiri oka i preko televizije. Laganje mu je bio posao kao što je nekima kopanje, crtanje ili zamena guma na automobilima. Za razliku od svih drugih on nije imao slobodnog vremena. Njemu je laganje bilo i posao i život. Njegov lik i delo bili su utisnuti u sve čega se ikada dotakao. O sebi je govorio stalno, često sa očinskom brigom i ponosom. Javno je prebacivao sebi što nedovoljno vodi računa o sebi. Tražio je da se svi njime bave, jer će to biti nešto što ne samo njemu mnogo znači nego će i onima koji to budu radili, doneti određene koristi. Naučiće se kako da se žrtvuju za svoj narod i kako da ih to usreći. Između njega i naroda nije bilo ograda ili prepreka. Štagod je pomislio i izrekao to je bilo nešto o čemu je i narod juče, ili decenijama ranije, razmišljao. Bio je glasogovornik naroda, njegova osetljiva majka, strogi i pravedni otac, sestra, supruga, ljubavnica, brat pun saosećanja, zaboravni deda koji se u životu mnogo napatio. Nije bio ni blag, ni surov. Bio je iznad toga. Što je potrebno, potrebno je. Sve je mogao da reši rečima. Bio je iskren i otvoren kao ponornica. Uvirao je i izvirao na raznim stranama. Uvek je to bila ista voda bez obzira kroz kakve je naslage prolazila. Pomagao je ljudima koji su mogli da posluže opštoj stvari. Sve su to bili svedoci i učesnici istina koje je on saopštavao. Govorili su, a to je često ličilo na lavež pasa: u pravu je, u pravu je, tako je bilo. Kad se razboleo niko nije smeo da mu saopšti šta je po sredi. Savetovali su ga da se odmori i da ne izlazi u javnost. On bi tada junački vikao: je l vi to mene gripom plašite? I niko da mu protivureči.
Eto što je život, i istorija, obična gripa može da odnese najvećeg od svih lažova.
Poštovaoci njegovg lika i dela kaže da je na odlasku rekao: vidite da sam bio u pravu! Razmišljaju sada o spomeniku. Nešto pokretno i upečatljivo da svima oduzme dah. Nekakav ukras koji ledi krv u žilama. A opet, poput igračke. Lepo je ono što se pamti. I nije važno da li je lažno ili istinito.
