Krov nad glavom, 18. avgust, utorak

 

Rano jutros (ovo se dešava u ponedeljak) čekao sam na autobuskoj stanici ćerku sa unucima koji su se vraćali s mora. Odvezao sam auto na parkiralište pored zgrade Simpa, odmah uz autobusku stanicu. Ušao sam u prizemlje pošto sam od rampe primetio da je parkirano svega par automobila. Na parkingu, umesto automobila sedele su ili ležale izbeglice na prostirkama od čaršava, ćebadi i velikih peškira. Neki, a pogotovo deca, još su spavali. Najsporije i najtiše što sam mogao napravio sam krug i izašao. Osetio sam kako se tresem. Doterao sam auto na krov parkinga koji je bio skoro prazan. Ugasio sam motor i par minuta nepokretno sedeo. Napolju je dan uveliko počeo. Noćas je padala kiša koju smo svi prizivali kao spas od nesnosne vrućine koja neprekidno traje skoro dva meseca. Na tom sam parkingu shvatio da su se izbeglice sklonile od kiše ispod metalno-asfaltne konstrukcije krova. Imati krov nad glavom u današnjem svetu deluje veoma rastegljivo.
U parku, odmah uz dolaznu autobusku stanicu, stotine izbeglica okupljeni u koncentričnim grupama sede, spavaju, jedu, ili raštrkano stoje i razgovaraju. To je paralelni život. Potpuno. Fotografišem ljude u parku, ali iz daljine. Ne prilazim nikome, čak ni deci koja se igraju, da bi ih fotografisao. Vidim dve devojčice od oko pet, šest godina kako se igraju telefonskim slušalicama koje vise sa dve strane na usamljenoj telefonskoj govornici. Jedna telefonira drugoj. Site se ispričaše. Čini mi se nedopustivim da zumiram nečije lice ili pogled. Ne osećam nikakav novinarski poriv da otkrivam pojedinačne sudbine. Ne zato jer me to ne zanima već zato jer to ne mogu da izdržim. A ne mogu da izdržim jer ne mogu ništa da uradim. Da imam šator doneo bih ga. Da imam vlast naredio bih da se postavi dvadeset montažnih klozeta i da se ogradi bar pet-šest mesta sa tuševima. Da imam vlast vojska bi za tri sata podigla nekoliko ogromnih šatora, koje inače koristi na Pasuljanskim livadama, kada se održavaju pokazne vežbe, i taj bi narod bio zaštićen od sunca i nevremena. Da imam vlast postavio bih nekoliko velikih kuhinja gde bi ljudi mogli sami da spremaju hranu. Za tako nešto nisu potrebna nikakva posebna sredstva i ulaganje. Sve postoji, od opreme do ljudi, koji bi to brzo namestili. Izbeglice ne izgledaju ni preteći, ni opasno. Verujem da bi prihvatili svaku vrstu opštih pravila, od higijene do bezbednosti. Zašto je država pobegla do svake odgovornosti? Kao da je to parče parka i ulice oko njega postali neka vrsta izbegličkog ostrva potpuno izvan svake veze sa stvarnošću. A na stanicu svakog minuta dolaze autobusi: Mladenovac, Valjevo, Aranđelovac, Kotor, Sarajevo, Loznica, Vršac… Kao da se ceo raspareni svet nekadašnje Jugoslavije sliva na to nesrećno mesto.
Večina nas vrlo dobro zna šta je to izbeglištvo i ko su izbeglice. U našim kućama, kod majke i kod nas, devedesetih su živeli naši rođaci izbegli iz Sarajeva. Do sredine devedesetih otišli su za Dansku i Kanadu. Onda su 1999. u vreme bombardovanja, iz Novog Sada došla rodbina, takođe izbeglice iz Sarajeva. Stanovali su kod Detelinare koja je, zbog rafinerije, često bila bombardovana. Naše su izbeglice, međutim, bile “naše”. Znali smo se, bliže ili dalje, imali zajednička sećanja, mesta, i naravno, zajedničke pretke. Oni nisu bili stranci iako su u naše živote unosili i neke sasvim nove i pomalo čudne običaje. Izbeglištvo menja ljude, njihove karaktere, navike i osećanja. I mi smo se, naravno, menjali. Odbijali smo svaku ideju da se može normalno živeti dok ljudi ginu u ratu, i dok su naši najbliži ugroženi. Za sve vreme ratova i neizvesnosti, od devedeset i prve do devedeset i devete, nismo bili na odmoru, pogotovo ne na moru. A mnogi, koje smo znali, išli su najnormalnije: od Crne Gore do Grčke, od Turske i Španije do Italije i Francuske. Za mnoge je rat i izbeglištvo bilo nešto o čemu su pisale novine, ali ih nikada stvarno nije dodirivalo. Vodio ih je Milošević u svojim autobusima na razne mitinge. Pevali su i skandirali svome vođi i Srbiji koja nije bila u ratu. I kad smo bili potpuno osiromašeni, kad su se naši novci prelivali i u dažkovima odnosili na Kipar, Rusiju, Švajcarku, oni su još uvek pevali i vitlali rukama. Njihova deca nisu bila mobilisana i poslata u Hrvatsku, Bosnu, kasnije na Kosovo. (Ili su bila a oni mislili da se tako mora i da to nije ništa, sve ide u “rok službe”.) Mada, ima i onih koji su prezirali to ludiranje već su samo vešto koristili priliku. Nameštali, kupovali, preprodavali ono što su dobili u posed ili rukovanje. Posle su svi pričali, a najviše novinari, kako je reč o izvanredno uspešnim privrednicima.
Upoznali smo mi veoma dobro šta je to izbeglištvo. Nije u tome bilo ničega romantičnog i veličanstvenog kao kod poznatih istočnoevropskih disidenata. Nisu to bili ni pisci ni muzičari. Običan svet koji je srećom imao rodbinu ili prijatelje pa nije morao da spava po parkovima. Mada, i toga je bilo, da se ne zavaravmo.
I gde je sada neko iz Crvenog krsta? Gde su borci za ljudska prava i ljudsko dostojanstvo? Ovo je preveliko za njih? Jeste, preveliko je. Sa tim ne može da se izbore pojedinci ili grupe ljudi. Ovo zahteva opštu mobilizaciju, pamet i odlučnost.

 

Momak sa crnim duksom okrenuo je leđa kad je video da fotografišem. Pomislih da mu je porodica verovatno ostala u Siriji. (Da li ovaj Dnevnik čita neko ko bi mogao da poveže stvari? Čisto sumnjam. Ovo je izgubljeno ostrvo. Nenaseljeno.)

Noćas je ponovo padala kiša. Pomislio sam na izbeglice, na tu decu i na te ljude, kako se zavalače ispod krova od parkinga. Setio sam se pogleda moga najstarijeg unuka kad je pored autobusa koji ih je dovezao sa mora video ženu sa dvoje dece koja spavaju na trotoaru, pored prazne klupe. Posle smo u kolima pričali o izbeglištvu i nesreći, o ratu i patnjama. Pričao sam im o Alepu, veličanstvenom starom gradu čija je istorija bogata kao malokog grada. Nisam im rekao da sam se pre više od trideset i pet godina, u Čikagu, upoznao i sprijateljio sa jermenskim bračnim parom koji je emigrirao iz Alepa. Oni su mi pričali su o svome rodnom gradu i ja sam zamišljao kako ću jednom otići u Alep, Jerusalim i Petru. U međuvremenu se raspala zemlja u kojoj sam ja odrastao.
Pred nama je neizvesnost beskrajna kao jutarnje očajanje.