Krečenje, 7. novembar, ponedeljak

Ima li strašnijeg posla od krečenja? Kao kad iz mirnog, civilnog života uskočite u rat. Sa molerajom je ipak veća šansa da se preživi. Tešim se. Svi bismo da se preko noći preselimo u nove i čiste stanove i da otpočnemo novi život. Ali ostaviti onaj stari nije tako jednostavno. Ne samo zbog materijalnih mogućnosti koje se sve više pokazuju kao odlučujuće za mnoge dimenzije. Majstor, stariji čovek, radi sa sinom koji ima redovni posao. Zbog toga čekaju vikend. Uhodani su, vešti. Nemaju veze sa klišeima o neurednim, alkoholu sklonim molerima. Iza sebe ne ostavljaju totalni krš. Pa ipak, to je napor koji iziskuje dobre živce i izdržljivu kičmu pre svega. Prevlačenje stvari, prepakivanje, raspoređivanje, bacanje, otkrivanje slepih mrlja… sve su to napori koji, čini se, ne mogu da se podnesu tako lako. Ipak, sve se podnese. Sutra će biti novi dan. Druga ruka! Pa će da se završi jedna soba i krene prema ostalim prostorijama. Zažmuri! Skoči u ledenu vodu. Zaplivaj. Imaš sigurnu obalu! Koju? Da se skloniš u drugi stan? Naravno da nemaš tu obalu.

Sa vrha police, iz špajza, izneo sam stari ptičji kavez. U njemu je četiri, pet godina živela naša jedina ptica – mali papagaj kojeg smo zvali Anđelka. Bio je (bila je) skroz pitoma, mazna i okretna. Umela je i da brblja. (O njenom polu smo saznali od veterinara kad joj je na grudim izraslo divlje meso koje se jednostavno uklonilo uz pomoć nekog rastvora kojim smo ga mazali. Tada smo saznali da je u pitanju Anđelko a ne Anđelka, ali nismo hteli da menjamo ime.)  Morali smo da pazimo na nju zbog naše prve mačke Mrleta, Mrleze, jedne sive lepotice sasvim posebnog, damskog karaktera. Mrle je sedela dole, na ploćicama u kuhinji,  i pevušila onu čudnu cvrkutavo-iskidanu pesmu. Kao, privukla bi Anđelku! A kad je jedne godine, s početka rata i propasti, Anđelka iznenada preminula, sahranili smo je u parku pored Šeste, u praznoj kutiji Erl Grey-a, ispod jedne jele. Onda sam u Vremenu uskoro video fotografiju čoveka u opsednutom Sarajevu, kako nekuda ide sa papagajem u kavezu. Posle toga sam napisao priču “Papagajev grob” koja je objavljena u istoimenoj knjizi priča. Anđelka, i njena smrt, bila je veza sa svim onim što nam se dešavalo. Naša rodbina u Sarajevu, razdeljena demarkacionom linijom, nacionalno izmešana, pravi prototip jugoslovenske zajednice, patila je i sa jedne i sa druge strane. Naravno da je najteže bilo onima pod opsadom u gradu. Jedan deo je stigao do nas – poslednjim letom sa Butmira.  Sanja i Željko su sa decom bili kod moje majke, a Damir kod nas. Posle su otišli dalje, kao i mnogi drugi, u pravcu Kanade, Danske… Stariji su ostali zatočeni.

I tako smo čuvali kavez prazan. Godinama. Nismo se usuđivali da se od njega rastanemo. Kao i od mnogih drugih stvari.

Možda bi bilo dobro da krečimo svake godine. Možda bismo se onda lakše oslobađali tereta stvari i uspomena.

Pojma nemam. Toliko sam umoran od svega. Ne mogu da razmišljam ni o budućem američkom predsedniku. Izbori su nam sve svedeniji.  Svet je otišao u kurac. Definitivno. Možda bismo se spasili ako bismo sačuvali sasvim male, majušne kaveze u kojima bi se leti nastanjivali cvrčci i slične bube. Bube su kratkovečne. Onda bismo se, možda, navikli da i mu budemo manje zahtevni prema stvarima i svojim bližnjima.

Ali ko će tolike kaveze napraviti? I gde pronaći cvrčke koji bi u njima dobrovoljno stanovali?