Kreativna rešenja, 10. april 2017, ponedeljak

Nemaš se više kome obratiti.

Da hodaš po žici, ne umeš. Da održavaš ravnotežu između realnosti i lepih želja, to i dalje radiš, mada je rezultat krajnje bedan. Čovek bi mogao da peva posle kiše kad mu cipele  ne bi propuštale, a u kući svi bili zdravi. Taman nahraniš stoku a udari grom pa sve pobije. Inače mi je muka od svega. I od kiše i od sunca.

Zajebancije sa ravnotežom  započeo je još Niče u “Tako je govorio Zaratustra”. (Hodanje po žici zahteva upravo tu veštinu.)  Mislio je da je početak  slobode u negaciji svega prethodnog. Tada postane vrlo jednostavno održavati ravnotežu. Nije verovao  u sreću. Za razliku od Marksa. Ovaj je mislio na sreću kao pretpostavku slobode.

Čini mi se da su oba prilaza prilično aljkava premda mogu biti inspirativni za mlade ljude.

Ovi protesti su se ustalili, omasovili, ali i dalje nema preciznog odgovora kuda vode. Jebeš preciznost. Ovde je reč o zatezanju konopca.  Mada moraš da budeš prilično precizan kad plaćaš račune.

Pokušao sam da budem kreativan u pogledu protesta.

Na primer: da studenti pozajme pedesetak invalidskih stolica pa da vozaju svoje stare i iznemogle u prvim redovima. To bi bila dosta snažna, i upečatljiva, poruka koja bi odgovarala i stvarnosti. Veliki broj mladih ljudi izdržavaju roditelji,  babe i dede. Nema u tome ničega izveštačenog i isfoliranog, jednostavno je tako. Ubeđen sam da bi najveći broj mladih ljudi želeo da može sam da se izdržava. Pod uslovom da se ne prostituišu i uslovljavaju članostvom u nekoj političkoj partiji. (Četo je to jedno te isto.)

Kad se sa vrha vlasti prebacuje “narodu” da je lenj, nepreduzimljiv, inertan, da sve očekuje od države, to je jednostavno odvratno. Kad se “narod” analizira kao glupav, neobrazovan i ograničen, jer podržava  državu koja ga ponižava, onda je to jednostavno idiotski. Ne postoji univerzlni karakter naroda, niti modla za njegovo ponašanje. Svi sve koriste.  Trice i kučine!

U protestima bi mogli da učestvuju ne samo nepokretni (u kolicima) nego i polupokretni – sa štakama, štapovima i hodalicama. Oni bi svakako usporavali povorku ali bi udahnuli neophodnu dramatiku  i različitost.

Majke sa kolicima takođe nisu dovoljno iskorišćene. One bi mogle da idu na kraju kolone. Lepo bi čavrljale, pravile selfije i protestu udahnule duh optimizma i radosti.

Sećam se da smo na demonstracijama iz zime 96/97. jednom išli obučeni (maskirani?) u službene i neslužbene uniforme kao izraz profesionalne prvrženosti režimu koji je pokušao da pokrade izbore. Bilo je ljudi sa hirurškim maskama na licu, sa gasmaskama, obučeni kao odžačari, poštari, rashodovani milicioneri, pekari…  Ta ironično profesionalna vizura grada deluje nekako razgaljujuće.

Na kraju, ne bih bežao ni od snažnh, dramatičnih utisaka poput dvadesetak kolica sa mrtvačkim sanducima. Dnevno se u Beogradu sahrani jedno tridesetak ljudi, a kad udari neka rednja bude i pedesetak. Smrt je deo života, zar ne? Nema u tome ničega blasfemičnog. Mnogi bi pokojnici naprosto poželeli da se još jednom “prošetaju” ovim gradom. Ko bi to mogao da im uskrati? Je l Mali? Ili Slavica Đukić Dejanović?

 

Onda šapat! Umesto bubnjeva, pištaljki, poklika, skandiranja, pevanja, da se povremeno začuje uznemirijući šum šapata. Nešto što se može izdvojiti kao zvuk: tišina, tišina. Uz taj zvuk da se pređe razdaljina od objekta A do objekta B. A onda neka ponovo nastane buka.

 

I eno ih idu – niz Brankovu, mostom! Onim istim pravcem kojim ide i Moj Dnevnik, odnosno naslovna fotografija Beograda. Koliko još koraka? Koliko još dana?

 

 

Ako se sam sebi ne obratiš kome ćeš?