Kratko putovanje, 16. mart, četvrtak

Kratko putovanje koje je trajalo oko četrdeset minuta. Od Makedonske, ispred Verine zgrade, koju sam pozvao telefonom, pa do ugla Bulevara i Batutove.  Sumiram. Peške od Makedonske, Hilandarskom do Džordža Vašingtona i tramvajske stanice kod Takovske, pa onda autobusom 79, preko Palilulske pijace i 27. marta, Starine Novaka, Dimitrija Tucovića i Batutovom. Najduže se vozi Dimitrija Tucovića. Gužva. Srednjoškolci najbrojniji. Mešano sa matorcima. Stari ljudi izgledaju olinjalo i ofucano. Prilično smrdi na neoprana tela. Da se neko nije upišao?  Da li sam postao preosetljiv? Uz put, kroz prozor, gledam propast u obliku zatvorenih lokala, napuštenih i praznih zgrada, prljavštine, sirotinje koja se vija ulicama. Naviše je pekara i kladionica. I neke stare kafane se zatvorile. Mesara nigde. Stare bakalnice Višnjice i Jabuke preuzeo Aman. Tu je, kažu, najjeftinije. Nove samoposluge otvorila Idea. Ti novi lanci funkcionišu kao zelenaške banke. Rok plaćanja dobavljačima otišao na četiri i šest meseci. Uz ogromnu maržu, naravno. Tako bi mogla uspešno da radi i moja pokojna baba. Dobiješ prostor, licencu, kredite. Onda obrćeš tuđi novac i tuđu muku. Imaš monopol. Cela  ekonomija se polako pretvara u tu vrstu muljačine. Vlast je postala posrednik između muljatora i naroda. Vlast daje garancije da je  sve sigurno, da ništa ne može biti oteto bez obzira kako je stečeno. Svetinja privatne imovine. Pljačke oprane iz devet voda.  Građanska poslušnost je postala vrhunski demokratski ideal. Svaki otpor je znak haosa i bezumlja.

U tom je smislu pojava Belog – Ljubiše Preletačevića nešto novo i osvežavajuće. Protiv populizma i šljama  ne možeš se boriti samo demokratijom. Definitivno.

Nasred ulice Dimitrija Tucovića, u potpuno derutnoj i očerupanoj okolini, odjednom jedna cvećara. Šta će cvećara sirotinji? Verovatno zbog blizine bolnica. Vera je u bolnici na Banjici. Još ne zna kad će joj operisati kuk. Soba sa pet kreveta. Vera deluje vedro, ne da se obespokojiti.

Sunčano. Zbog toga, možda, i Dimitrija Tucovića deluje još tužnije. Dobro je da još uvek nisu promenili ime ulice. Verovatno bi umesto Dimitrija Tucovića voleli da imaju ulicu nekog drugog Dimitrija. Onog Ljotića. Srećom, od tolike otimačine, ne stiže se.  Koji mrak.

Na Slaviji radovi skriveni iza visoke ograde i ispod razapete cirkuske šatre. Mesto buduće muzičke fontane. O kiču se ne može normalnog razgovarati. To je javni kič koji se zavukao ispod kože. Morali bismo skinuti sve sa sebe. Naslage ćutanja, straha i konformizma.  Onda bismo morali da urlamo. Danima.

 

Urlik je i pogled niz Kameničku. Zatečen sam fotografijom koju sam “pokupio” sa  FB-a.

 

 

 

Zvali su me da nešto napišem za zbornik povodom osamdeset godina od osnivanja “Studenta”. Rado ću nešto napisati. Prošlo je skoro pola veka kad sam napisao prvi tekst. (U stvari, Zoran Minderović i ja smo pisali zajedno poput Iljifa i Petrova potpuno nadrealističke tekstove o tadašnjoj vlasti i našem posrtanju.)  Neko radosno vreme puno nade i energije. I otpora, naravno. A onda vidim da se javljaju i neki ljudi koji su takođe pisali za “Student” o kojima smo mislili sve najgore. Prišipetlje, doušnici, karijeristi. Oni koji su posle Gradskog komiteta s početka sedamdesetih, kasnije prišli Slobi, a onda i Julu. Danas bi da obeležavaju NATO agresiju. Ona ih je baš pogodila! Bilo je raznih “Studenata” za tih osamdeset godina. I nije sve jedno za koji si “Student” pisao. Ovde se takve stvari brzo zaboravljaju. Ne trebaju mi prazno sećanje, sećanje bez određenja i vrednosti,  bez topline i bez ogorčenja. To što nisam sudija ne znači da sam sklon zaboravu. Čak naprotiv.