Kostimiranje, 13. mart, ponedeljak
Evo me na ulici. Malo sunca, više oblaka. Ponedeljak. Republička izborna komisija rešava šta će biti sa listom Belog Preletačevića – Samo jako. Navodno na obrascu, koji overavaju beležnici, ispod “Samo jako” nije upisano “Grupa građana”! to sasvim liči na uobičajene politikantske ujdurme koje se prave oko izbora. Skupio Beli 12.700 potpisa. (A možda se ispostavi da nisu svi potpisi pravno valjani. To se bar uvek može namestiti.) Začas se oko njega stvorila pozitivna karnevalska atmosfera koju mnogi intelektualci ne razumeju. I ismejavanje je stav. Itekako. S druge strane, veoma mi je čudno kako se ne razume nešto sasvim logično i racionalno. Svaki glas za Belog smanjuje šansu, biločiju, pobede u prvom krugu. Za Belog će glasati oni, pogotovo mladi, koji inače ne bi uopšte izašli na izbore. I u čemu je problem? To što se izvrgava ruglu politički, da ne kažem demokratski sistem? U našim uslovima to je ionako nakaza – produžetak jednopartijskog sistema sa elementima nacionalizma, populizma i svih vrsta korupcije.
U Cetinskoj sam sreo Žiku Obretkovića. Zamolio sam da ga fotografišem, a on se odmah namešta. – Čekaj, kaže, da izvadim frule. Oćeš da pišeš o meni za novine? – Pisaću! – Sigurno ćeš dobiti i honorar! – Bojim se da neću.
Žika hoće da vidi kako su fotografije ispale. Zadovoljan je. Dao sam mu neki sitniš za poziranje.
Isti, ne menja se. A ostario. Kao i sve oko nas.
Ovde nema istorijskih likova za iznajmljivanje. Nema Tita, Koče, Rankovića… kao što se u Moskvi pojavljuju Staljin i Lenjin. Kostimirani likovi u Moskvi imaju svoju tarifu za fotografije sa turistima. Možda se ovde jednom pojavi kostimirani Sloba. Turizam se razvija. Ali koji će turista imati ikakvu predstavu o nekim od srpskih ili jugoslovenskih junaka? Pogotovo ako postanu svetinje. Ni u Vatikanu, uostalom, niko ne imitira nekog od papa. Ima li Vatikan, možda, svoga Žiku Obretkovića? U Hitlerovom rodnom mestu počeo da se pojavljuje njegov dvojnik. Ilegalno, naravno. Samo malo da potakne maštu. A na godišnjicu smrti Slobodana Miloševića šareno društvo na grobu. Neki se krste, neki samo stoje, a neki ljube kamenu bistu. Smrt je uvek bila dobar povod za pozorište. Nema tu nikakve iskrene sućuti i tuge. Trijumf egzibicionizma. Njegova smrt generiše sve nove i nove teorije zavera. Povratak u devedesete ide širokim drumom koji se nalazi na planeti Zemlji koja je ravna ploča, u zemlji iz koje će biti proterane vakcine, genetika, građansko vaspitanje, ideja demokratije i ljudskih prava, slobodnih medija. I obrazovani, pride.
Neophodno je pokazati da je Slobodan Milošević ubijen kao i Zoran Đinđić. Na taj način se njihove sudbine izjednačavaju. Ako je Milošević ubijen u Zapadnom zatvoru sigurno je i Đinđić ubijen od strane istih sila. I tako smo ponovo na početku.
Uskoro će neke žrtve postati veći krivici od svojih dželata.
Ne nismo na početku. Stariji smo, usamljeniji i umorniji. Bar da su nam frule ostale.