Knjige, kolači i taksi, 12. novembar, četvrtak

Nije problem daljina već besmisao!
(Posle dugog i izbezumljenog hodanja po Briselu.)

 
Koliko smo toga u životu radili da bismo se održali u životu? Mnogo i malo.
Mnogo, jer smo, kao prvo disali, pili vodu, jeli, spavali, kretali se, vakcinisali, učili se da živimo sa drugima, prilagođavali se klimi, prostoru i prilikama. Zbog nečega smo morali sve to da radimo i bili smo ubeđeni da bi inače bili mrtvi, mada, ruku na srce, osim disanja, uzimanja hrane i spavanja, šta bi nas drugo udaljilo od života? To malo, što nije dirketno vezano za održanje života, kad se čovek udubi u problem, ne ispadne, međutim, ni tako malo. Prilagođavanje predstavlja veoma raznovrstan i živahan prostor u kojem se svašta dešava.
Nisam siguran da sam u stanju da pobrojim, i razvrstam, ono što je važno od onoga što je nevažno.
Pa ipak, ima poslova koji nam se čine da predstavalju ne samo svakodnevno breme obaveza nego i nepremostivu prepreku da bismo sopstveni život učinili smislenim i opravdanim. (Možda je pojam “opravdani” u ovom slučaju prejak. Povlačim ga iz poštovanja prema onima koji ne mogu da izbegnu diktaturu svakodnevnih potreba.)
Poslovi dogovaranja poslova sa drugim ljudima iziskuju posebnu vrstu energije i talenta. Ne samo da je potrebno ubediti druge nego se i uveriti, ubediti samog sebe, da se u njih možeš pouzdati. Veoma retko se dešava da jednom ugovorena stvar (posao) bude urađena bez dodatnih objašnjenja, ubeđivanja, nagovaranja, obećanja, dodatnog nerviranja i padanja u vatru. Drugi ljudi su drugi ljudi. Oni imaju svoje navike, vrline i mane, prioritete, najzad i vrednosti. Posebno je teško raditi sa prijateljima. Sa ovim iskustvom uvek bih savetovao: nemojte raditi sa prijateljima. Prijateljstvo ćete da pokvarite, a posao nećete dobro uraditi.
Beda u kojoj živimo tera nas, međutim, da često odustanemo od ovog pravila. Vidiš prijatelja u nevolji i hoćeš da pomogneš! Katastrofa!
Stalno upadamo u katastrofe! Neki put se obraćam sebi kao drugome i obavezno pogrešim. Hteti pomoći samom sebi ne predstavlja ništa drugo do besmislenu mantru. Posvetiti se sebi! Sranje. Gajiti sebe! Rad na sebi! Podržati se! Gledati samo svoja posla! Ima li kraja svim tim besmislicama? Onaj ko može da živi po takvim pravilima, i da samo sebi udovoljava, da neprekidno samo sebe drži za ruku, taj je sam sebi najveći problem. Sigurno neće ispuniti sopstvena očekivanja.

 

 

Poslednjih nedelju dana bio sam na tri putovanja. Dva puta u Brisel, jedanput u Podgoricu. U Podgorici je sunce prijatnije nego u Belgiji. Oseća se miris Mediterana. U Briselu je sve u znaku obaveza. Čak i razgledanje grada predstavlja neku vrstu obaveza. Ono što sam propustio: da kupim neke brojeve Tin Tina, koji su nestali iz kompleta, i da obiđem neku radnju sa bojama i papirom. Pitanje je da li bih uopšte nešto kupio jer sam neprekidno u novčanoj oskudici. Ali sam poseta knjižari i prodavnici boja predstavlja svojevrsnu svečanost, čini život normalnijim i podnošljivijim nego što jeste. Knjige, kolači i taksi predstavljaju uporište civilnog društva, odnosno građanskog života. Pitanja slobode, kako izražavanja tako i slobode izbora, daleko su fundamentalnija, ali knjige, kolači i taksi predstavljaju pouzdano uporište. Odatle se kreće u svakodnevicu.

Brisel je grad čokolade, odnosno kolača, knjiga, prodavnica slikarskog materijala, lepih parkova i trgova. Evropska birokratija je okupirala drugi deo grada koji je naprosto odsečen od onoga što predstavlja uporište starog građanstva.

 

U pasažu pored hotela u kojem sam odseo, mala radnja sa ostrigama koje su poređane po ledu i koje se prodaju na komad, poput kestenja, pomfrita, viršli. I ostrige mogu biti brza hrana! Vidim da je šišanje 25 eura. Koliko bih se puta ovde šišao? Za sve pare?
Svet je šaren, raznobojan, užurban i nekako odsutan.
A mi smo, kao, prisutni! Držimo sami sebe za ruku i radimo na sebi. Jedino!
Potonuli smo u maštu i sećanje na vreme kad smo mogli da budemo normalni. Živeli smo jednom u zemlji iz koje smo putovali po svetu sa snažnim osećanjem da smo svakako siromašniji od tog sveta, ali da idemo sigurnim putem. Vraćali smo se u našu zemlju bez osećanja gubitka i izgubljenosti. Da nismo toliko držali sami sebe za ruku, da nismo toliko radili na tome da budemo izuzetni, originalni i neponovljivi, možda bismo se izvukli. Jer šta su ti: Miloševići, Tuđmani, Izetbegovići, Karadžići… do jeftine iluzije o našoj jedinstvenosti. Da smo uspeli da budemo obični, anonimni građani koji zahtevaju da prvo imaju dovoljno za kolače, knjige i taksi… a tek na kraju svoje izuzetne i tako originalne zastave, grbove, jezike, istorije…
Pustoš originalnosti! Prošla je ponoć, napolju je mirno i začuđujuće toplo. Začutale su mačke, polegali kučići. Vode se medijski ratovi, prebacuju se pare s računa na račun, laže se hladnokrvo i precizno… Nema ovde zime nezadovoljstva. Samo škrgut od koga se lome zubi. Usamljeno. Bez reči.