Klupko, 14. decembar 2017, četvrtak

Bio jednom jedan čovek koji nije bio Ludolf, niti je izmislio neki novi broj, ali je voleo da rešava zapetljane stvari i da ih izvodi na čistac. Donosili su mu zamršena klupka sa svih strana, a on ih je odmotavao, raspetljavao, peglao i ponovo namotava, pravilno i elegantno tako da se nikada više ne zamrse. Nije on poput Ludolfa van Cojlena bio ugledni profesor algebre i mačevanja, nije smišljao formulu za izračunavanje broja π, nikada mu neko nije dodelio neko priznanje, kako za života, a pogotovo ne posle njega. Bio je običan koliko nečiji život i pojava to mogu biti, mada se nikada ne zna šta na kraju od koga ispadne.

Stanovao je u dvosobnom stanu na Dorćolu, u prizemlju, sa prozorima okrenutim prema ulici tako da je svako ko je tuda prolazio mogao svoje zamršeno i neuredno klupko da ubaci kod njega. Nekada su ga, za vrućih i lenjih letnjih dana komšije pozivali na pivo: ajde ludo, ostavi se tuđih briga, dođi da popijemo po jedno hladno. On bi se ponekad pridružio bledog lica, sa velikim tamnim podočnjacima. Sve vreme se sramežljivo  osmehivao kao neko ko je na kratko pobegao od važne i odgovoren obaveze. Vremenom su komšije prestale da ga zadirkuju i ispituju koliko je klupka toga dana razmotao. Kao da su počeli da razumeju ne samo svoga komšiju nego i ceo život koji su vodili. Bili su siromašni i teško su živeli uprkos opštem napretku čovečanstva.

 

 

 

 

Naš je junak umeo da zapamti ne samo ko mu je svoje zapetljano klupko kada doneo, nego i gde su bili čvorovi i gde je, nekada, morao da upotrebi makaze da bi isekao ono što se nikako ne može razvezati. Umeo je vlasnicima da kaže blago i detinjasto utešno: morao sam ga iseći tamo gde vas je napustio, ili napustila, znam da vam je naneta nepravda, ali život ide dalje, vidite kako je to sada čvrsto i lepo klupko, vaše klupko! Nekada bi se neko rasplakao, nekada bi ne neko samo namrštio ili rekao: to nema veze sa mnom, ali svi su odreda uzimali svoja klupka u ruke, a onda ih stavljali u duboke torbe, sakrivali ispod kaputa, mantila i šinjela… Niko nije od njega izlazio sa svojim klupkom otvoreno i prkosno. I svi su se pravili da ne znaju po šta su kod Rudija došli.

Ne znam šta se na kraju desilo sa onim stanom, i onom kućom, ko je ušao u sobu prepunu zamršenih klupka, ko je ispratio Rudija u večno lovište. Možda je to bio njegov stari drugar Bobi. Da li su sva razmršena klupka predata njihovim vlasnicima? Da li su se ona zamršena preselila kod nekog drugog? Ili lutaju po društvenim mrežama kao zlosrećne utvare bivših života.

Ko će sve to razmrsiti? Ko će tolike nesreće razumeti?