Katastrofa, 26. januar 2018, petak

Istorija ljudskog roda mogla bi da se opiše i kao tumaranje od katastrofe do katastrofe. Neke katastrofe su prirodne – poput vulkana i zemljotresa… neku su kombinacija prirodnih i ljudskih okolnosti – poput epidemija kuge, kolere, gripa… a neke jednostavno, ljudskih ruku dela. O prirodnim se katastrofama govori kao o nesrećama. Takva je situacija sa erupcijom Vezuva, katastrofalnim zeljotresima u Kini i Iranu, cunamijem u Tajlandu. Osim Pompeje, uništene Vezuvom, malo se šta priča o prirodnim katastrofama, i mestima,  gde su se odigrale nedavne nesreće. Pompeja, međutim, iako je Vezuv eksplonirao pre oko dve hiljade godina, i dalje privlači pažnju. Iz sfere pijetete preselio se u u kuluru i turizam. Tu se može lepo baškariti do kraja sveta.

Ne znam koliko se ko od nas seća Huna i Avara, Mongola, Germana, Skita, Vandala… Ovi poslednji preuzeše primat zahvaljujući raznim navijčkim grupama. Osmanlije nas zaviše u crno, Austrijanci okovaše, Talijani orobiše, Mađari odnarodiše, Bugari uvek u zasedi, Albanci prst u oko… Gde bi sada bili da smo bili izbačeni na neko pusto ostrvo? Da li bismo se pretvorili Britance ili u kretene? Veliko je pitanje.

Znam da su nas učili, ne samo u školi, nego i onako: umetnički i porodično, da posle Aušvica ništa neće biti kao pre. Pretpostavljam da je slično bilo i posle bitke na Somi i prvog iperita. No, posle Aušvica bila je  Koreja, i Vijetnam, i Indonezija, i užasi Kambodže, i stotine hiljada zatočenih po sovjetskim gulazima, i kineska kulturna revolucija,  i Čile, i Argentina, i danas Sirija. (Nije reč samo o brojevima koliko o bestijalnosti.)

Da bismo dogurali do Trampa i Putina.

Ako ima neke pouke od katastrofa, pogotovo onih koje su posledica ljudskog delanja, to je da posle njih prođe izvesno vreme dok se ne kaže: nikad više! Svaka sledeća katastrofa ispadne slučaj koji se ne može ni sa čim upoređivati.

Svet se, u međuvremenu, pretvorio u otužno brbljanje i prorokovanje budućih katastrofa koje će doći iz dubine svemira ili iz dubine okeana. Verujem da je u pitanju jedna potpuno nesvesna ravnoteža: kad ljudi ne mogu, ili ne umeju, da se suprotstave katastrofama koje sami uzrokuju onda je spasonosno najavljivati katastrofe koje se ne mogu sprečiti.

 

 

 

Nekako je ljudima lakše oko srca da misle da nisu oni koji su za sve uvek krivi!