Kašika za med, 1. decembar, četvrtak

Jedan čovek prodaje na Bulevaru drvene kašike, varjače, tučkove, male metlice… Sve izrađeno od svetlog, lepog drveta. On se pomera na neparnoj strani, zavisno od procene gde će biti bolja prodaja, jedno sto, dvesto metara. Povremeno pokupi robu, koja može da stane u malo veću torbu, pa se skloni u neku od obližnjih radnji. Sklanja se od komunalnih policajaca koji nemaju preča posla nego da ganjaju ljude koji očigledno prodaju nešto što su sami napravili. Ispred njegovog inventara piše: “KAŠIKE ZA MED”. To bi očigledno trebalo da privuče pažnju. Kupio sam jednu takvu kašiku, rekao mi je da je od lipovog drveta, koju nisam nijednom upotrebio. Ko još obraća pažnju na štetni uticaj metala na med? Pitam se: koja kašika pre upadne u med? Drvena ili metalna? I zašto je to znak sreće? Zbog toga što je med znak bogatstva i uspeha? Onaj ko ima med i kašiku, taj je očigledno i uspešan i bogat. A ako je, uz to, i malo nespretan, pa mu upadne kašika u med, e taj je pravi srećković.

 

 

 

Ne bih se više bavio tumačenjem narodnih mudrosti jer one u današnje vreme ispadnu potpuno blesave, ako ne i čudne. I dalje se, međutim, kad neko postane državni funkcioner, kaže da mu je “upala kašika u med”. Ovaj čovek što prodaje te kašike na ulici, dok je sve hladnije i hladnije, ne izgleda mi kao neko kome može da upadne kašika u med. Valjda je previše spretan.

 

Drugi dan Dana Republike. Ostao sam kod kuće jer sam se od krečenja malo ukočio. Da se sve ovo odgrava pre trideset godina , utorak i sreda bi bili neradni. Praznik bi “presekao” nedelju. Ne bi mogao da se spoji sa vikendom. (Mada, onaj poneljak bi mogao da se “odradi” pa bi se sa njim spojilo pet dana.)

Sećanje na Dan Republike ove godine se raširilo preko društvenih mreža i foruma. U nekim kafanama se prigodno obeležavalo pa su o tome izveštavali mediji. S jedne strane to liči na udvaranje prošlosti, a sa druge na bizarnu igru u kojoj jedni prkose drugima svežinom i bistrinom svoga sećanja. (Drugi im uzvraćaju lagarijama i lupetanjem o gubitku identiteta i progonjanju vernika.) Prošlost, i sećanje, uništavaju se i menjaju, sistematski. To je deo zvaničnih nacionalističkih ideologija koje vladaju na prostoru bivše Zemlje. Ali to je i odbrambeni mehanizam onih koji se osećaju izgubljenim u novom svetu bez zemlje svoga detinjstva.

Preksinoć sam, u Parobrodu,  bio na predstavljanju projekta Zatiranje istorije i sjećanja, u produkciji SENSE-a – Centra za tranzicijsku pravdu iz Pule i Fonda za humanitarno pravo. Začudo, dosta ljudi. Ugrejano. Napolju baš hladno. Materijal koji je prezentovan – zajedno su filmovi, fotografije, dokumenti… pokrivaju period od 1991. do 2004. (Hrvatska, Bosna, Kosovo). Od Dubrovnika do manastira Devič na Kosovu. Haški tribunal je vodio istrage pa je kompletan materijal onaj sudski. To je, s jedne strane dobro jer je sistematizovano, ali i nije jer su sudski, pravnički prioriteti različiti od onih istorijskih i vrednosnih. Nije isto kada se razori crkva/džamija stari tridesetak godina ili šest vekova. Estetske vrednosti nisu predmet kojim se neko bavi. Kao ni oni sentimentalne, lične prirode. To znači da se prostor sećanja ne može ispuniti samo uništenim verskim objektima koji su su centralna tema. (Izuzetak su Dubrovnik i Stari most u Mostaru.)

Brisanje sećanje, odnosno zatiranje prošlosti, proces je koji se ne odvija samo u ratu. U ratu je, naravno, sve mnogo tragičnije (i brže) jer su pre svega u pitanju ljudske žrtve i patnje miliona ljudi, ali i ovo naše – mirno doba, poseduje tu razornu energiju brisanja i uklanjanja svega što bi  moglo da podseća da se ovde živelo mirno, kreativno i prilično normalno pre nego što su se pojavili nacionalni oslobodioci.

Besmisleno mi je da sada pišem o toplini zajedništva, o uspomenama na Dan republike koji je povezan sa porodičnim okupljanjem, bogatom trpezom i veseljem što se ne ide u školu. O tome bruje društvene mreže i forumi. Čini se da  nostalgija ove godine doživljava svoj vrhunac. Sva je prilika da će se nostalgija razvijati sve više i više, srazmerno bedi stvarnosti i sve dubljoj starosti svedoka. Naša se deca još sećaju Dana republike, ali za unuke je to čudan i uvrnut prostor u kojem su živeli njihove babe i dede, a delimično i roditelji.

U nekadašnjoj je Zemlji takođe  bilo kompjutera. Bio se pojavio  Komodor 64. Svi smo navalili na njega. Mislili smo da je to nešto što će nam otvoriti nove mogućnosti zabave. Ali da će to postati prozor i špijunka koji će jedno vreme biti jedina veza  sa svetom, to nam, naravno nije padalo na pamet. Bili smo deo sveta a ne zatvorena i ubogaljena Istočna Evropa.

Zahladnilo je baš kako se očekuje za Dan republike. Nema sarme, ruske salate, pečenja, sitnih kolača. Sve radi. Nije baš da sve radi. Pre neki dan su definitivno zatvorili veliku prodavnicu Boreli obuće, tik pored naše kuće. To je pastorak velikog Borova. Provlačio se i snalazio godinama. U izlogu su bile neke čudne cipele, papuče, čizme – muške, ženske, dečije. Retko sam viđao kupce. A radnja velika, prevelika. Ne znam koliko dugo ljudi iz Borelija nisu dobijali plate. Dugovi prema svima porasli. Onda su otišli u stečaj. Nemam pojma kakvu su još proizvodnju imali. Ili su se godinama izdržavali od starih zaliha. U Srbiji, naravno, ima mnogo većih i komplikovanijih državnih firmi, tzv. javnih preduzeća, koje godinama posluju sa velikim gubicima koje država, odnosno mi, pokrivamo. Ljudi su masovno ljuti na liberalni kapitalizam koji je zatvorio firme. Kao da odbijaju da se suoče sa istinom da ne postoji ekonomski sistem koji može da izdržava nešto što ne može bar da izdržava samog sebe. San o plemenitom radu koji sam od sebe sve pokreće, i sve hrani, i dalje je prisutan kao deo ideologije koja je potrebna uvek kada se za sve zlo mora optužiti kapitalistički zapad. Naravno, sve je to jedna ogromna laž i foliranje čega je većina naroda itekako svesna. Samo su Putin i ruski tajkuni ispravni. Njihov je kapitalizam nekako ljudskiji, razumljiviji.

 

 

O koja odvratna smesa gluposti i mitomanije!

Živeo Dan Republike! Živele reke Sava i Dunav! Živele kašike za med!