Kao i nas, kao i nas, 8. mart, utorak

Udario je u zid glavom. Jedanput, dvaput, bezbroj puta. Onda se zid sruši, a sa njim i veoma tvrdoglavi rušilac. Tada se pojavi On koji nonšalantno, kao kroz park, birkajući oprezno stazu preko gomile šuta, prođe kroz probijeni zid na drugu stranu. Bio je jednom davno, sećam se da sam išao u četvrti razred gimnazije, jedan (naš) crtani film, mada iz Zagreba, koji je ceo bio o ovom događaju. Nemam pojma kako smo došli do razgovor o ovom filmu. Možda na časovima srpskog. Ili filozofije. Jedan je moj školski drug iskreno rekao da ne razume o čemu je reč. A ja sam se popalio. Pa sam počeo da objašnjavam. On je uporno odbijao da prihvati moja objašnjenja. Prilično sam pobeseno. Došlo mi je da se zaletim i da ga zakucam za zid. Glavom!
Ovaj blesavi doživljaj često mi se vraćao najviše zbog osećanja sopstvene frustracije i nemoći da drugome objasnim i prenesem ono što sam ja razumeo kao poruku. Sada nešto razmišljam koliko je to normalno.

 
Napolju je sunčano. Kiša je stala. U Beogradu. Opet poplave širom Srbije.
U subotu smo bili na zemunskom keju i bili smo veoma iznađeni visinom reke. Bilo je samo tridesetak santimetara da bi se Dunav razlio preko šetališta ispod nasipa. Labudovi, koji su se u međuvremenu veoma razmnožili, nikada nisu bili bliže. Vode ovde dolaze i odlaze. U stvari, stalno prolaze. Heraklit bi ovde mogao da napravi lepu profesionalnu karijeru. Pogotovo ako bi se pročuo kao Mračni. Mračio bi po sadašnjosti a uzdizao udaljenu prošlost. Ubio se za predvodnika Dveri. (Kad bi se zezali.) Video sam njihove predizborne plakate na stablima platana na kojima pozivaju na obavezno služenje voske. Isključivo  muškarci, naravno. Rekoh u sebi: za njih će glasti samo oni koji ne znaju šta će od sebe i koji više ne mogu da služe bilokakvu vojsku. Takvih, na žalost, nije malo.

 
Danas je osmi mart Međunarodni dan žena. Cvećari će napraviti dobar posao. Dveri, i slični, čuvaju se da to pomenu. Za njih je to komunistički praznik. Nemaju oni pojma ni o čemu. Pogotovo ne o tome ko je bila Aleksandra Kolontaj. Ovde se sećanje na ovaj praznik sačuvalo kao neka vrsta tika. Nekada su se na taj dan muškarci toliko radovali po radnim organizacijama da su se vraćali kući dobro nakresani. Spasavao ih je buket ruža. Ili parfem.

 

 

Kiša je padala i padala, mada neosetno. Tako isto biva i sa društvenim poplavama i promenama, revolucijama, kontrarevolucijama, propastima i preporodima. Otkud ovi ljudi? Kako se ovo desilo? Auuuu koliko ih je! Upoređuju se snimci iz devedesetih i ovoga danas. Predizborni skupovi! Kao da su se prenela ona lica od pre četvrt veka. Isti izraz, ista gestikulacija, reči, reči, reči – isto ili veoma slično, osim što su se imena stranaka i lidera promenili. Kako su se održali? Kao da nisu ni malo ostarili. I pre dvadeset i pet godina bili su stariji. Misterija održavanja budalaštine.
Setim se crtanog filma i umesto frustracije i besa obuzima me depresija.
Danas je, međutim, situacija mnogo gora. Najviše zbog propasti onoga što smo znali kao opšte obrazivanje. Siromaštvo i ekonomska kriza su se ovde ugnezdili od devedesetih. Baš kao i pljačka, korupcija, nasilje, primitivizam… Nekada je to bilo nepristojno. Krilo se kako se ko obogatio i koliko je neobrazovan i primitivan. Danas je to postao deo važne ljudske i političke legitimacije. Time se pokazuje ne samo uspešnost nego i pripadnost narodu.

 

Poplava! Koja po redu? Da smo u slivu Nila poplava bi bila korisna i obeležavala bi životne cikluse. Slavila bi se kao plodnost i sigurnost. Ovde poplave glođu i razvlače obale. Nestaje drevna srpska zemlja. Sve ode u Crno more. Tamo je dele Rusi i Turci. Dobrotvori i dušmani.
A na obali, ispod Zemunskog nasipa, pored prevrnutog čamca gomila plastičnih papuča. Da li ih je voda doterala sa kupališta ma Ratnom ostrvu? Ili su kupači zaboravljali papuče baš na ovom mestu? Neke su uparene a neke nisu. Čisto sumnjam da se neko trudio da ih spase i okupi na jednom mestu. Nova voda će da ih povuče sa sobom i odnese na drugo mesto.
Kao i nas. Kao i nas.