Kako sam bio mali – 13. novembar

Budalaštine koje nas okružuju neprekidno se ne neki volšeban način probijaju kroz oklop gađenja. Otpor prema stvarnosti ima svoje granice. Ako ništa drugo, postoji čulo mirisa i mašta. Svako jutro kad kupujem sveže dnevne novine, a neću reći koje su to novine, pređem pogledom preko naslovnih strana. Ponekad mi se neki naslov, koji je posebno ludački, uvrti u glavu poput kretenske melodije. Neki put je naslov u rimi. Slike političara i novinara šarlatana koji paradiraju po televizijama brzo se izgubi. Naslovi u novinama su, u tom smislu, mnogo uporniji.
Imao sam sastanak u Narodnoj biblioteci Srbije gde pokušavamo da vratimo naše on-line medijske arhive na korišćenje. Niko ne pominje zašto je došlo do prekida saradnje. Ljudi sa kojima razgovaramo posvećeni su svome poslu i žele da ovu dragocenu instituciju ožive i modernizuju. Niko nikoga ne mora da ubeđuje u dobre namere. Kako se uopšte desi da se neki dobri planovi i naumi upropaste, da se sve zaboravi, da se ljudi koji su se zbog zajedničkog posla okupili, rasteraju? Sudbina? Ne bih rekao. Ovde je sve prepuno ličnog: sujete, zavisti i sumnje. Ovde se prvo sumnja i napada, pa tek posle dokazuje.
Setio sam se da Dule Panter, moj prijatelj izdavač, pokušava da objavi glavno delo Plinija, onog starijeg: “Poznavanje prirode”. Knjiga je ogromna sa bezbroj fusnota i objašnjenja i na njenom izdavanju se mora angažovati dosta ljudi iz najrazličitijih oblasti. Glavni Duletov motiv je, osim izdavačkog izazova i dokazivanja, sažet u pitanju: “Kako su mogli sve ovo da zaborave?” Reč je o sledećih hiljadu, hiljadu i po godina, kada je znanje prikupljeno u antici naprosto “isparilo”. To nestajanje starog znanja i veština nešto je čega sam sve vreme veoma svestan. Naravno, ovde prvenstveno govorim o društvenom značaju opšteg znanja a ne o potpunom nestajanju. (Dok postoji internet ništa ne može sasvim nestati.)
Oko dva sata sastanak sa advokatom Slobodanom. Razgovaramo o jednom ugovoru za novi posao. Na odlasku, već smo na vratima, Slobodan, koji ima četrdesetak godina, kaže da mu se dopada Moj dnevnik i kaže da voli takvu vrstu pisanja. A onda kaže nešto što mi ispuni dušu. – Znate kako sam uživao u Gombrovičevim dnevnicima! Posebno što je to bilo devedesetih, u ono najgore vreme. Tada sam najbolje razumeo šta je Gombrovič podrazumevao pod “poljaštvom”.
Odmah sam osetio udar epifanije. Bilo je tako čudno to pominjanje Gombroviča i njegovih dnevnika u advokatskog kancelariji. (Pri tome je i štrajk advokata.) Napolju je počeo vetar, ulice su prepune uskomešanog suvog lišća. Za mene su Gombrovičevi dnevnici bili pravi praznik duhovnosti, književnosti, odricanja od svake vrste patetike, pogotovo one nacionalne, pokazivanje ponosa i dostojanstva u usamljenosti… To je svakako herojska pozicija od koje je Vitold neprekidno bežao. Naši životi u tim devedesetim takođe su imali nešto od tog ponosa i dostojanstva, premda, ruku na srca, nismo se osećali tako usamljenim. Družili smo se intenzivno u krugovima gde se tačno znalo ko je gde i za šta se zalaže. Ako bi se nekad krugovi i dodirnuli ili presekli to je bio susret u magnovenju, vrlo brzo smo se razdvajali i nastavljali sa paralelnim životima. Koliko je ljudi od tada otišlo ili nestalo bez traga? Koliko se krugova raspalo i izmešalo?
Mnogih knjiga više nema ne u fizičkom smislu te reči već kao kontakti, razgovori, povezivanja. Nekada smo mogli satima da pričamo o knjigama Bruna Šulca, Danila Kiša, Kundere, Škvoreckog, Siorana, Borhesa, Markesa, Kortasara… Svet je bio jedna velika nepročitana knjiga sa kojom je trebalo što pre upoznati sve one do kojih vam je bilo stalo. To deljenje obožavanja i zaljubljenost to je nešto sasvim drugo od “šerovanja”. Danas se deli iz navike svima, odnosno bilokome.
Želeo bih da moj dnevnik pokrene ono što mi se čini da je sasvim umrtvljeno: uživanje u sećanju koje neće biti nikakav trijumf ili epopeja već tiha saglasnost sa nečim što nam je istinski važno. To pretpostavlja određenu meru iskrenosti koja može biti opasna, da ne kažem autodestruktivna. Kad se dnevnik piše ovako kako ja to radim: takoreći uživo, i kad se moja svakodnevica lako može rekonstruisati, a ljudi sa kojima se družim prepoznati, onda je pritisak onoga što se dešava na javnoj sceni tim veći.
Ako danas svi mediji pišu i govore o povratku Vojislava Šešelja iz haškog zatvora, a ja izbegavam o tome da pišem, može se pomisliti da sam ili zabrinut zbog eventualnih posledica ili da smatram da ovakva stvarnost ne zaslužuje da uđe u Dnevnik. Pokušavam, međutim, da budem racionalan. Svako moje komentarisanje Šešeljevog ponašanja, ili reakcija na njega, predstavljalo bi ulazak u temu koja nema nikakv veze sa onim kako stvarno živim i šta osećam. Ne želim da budem politički komentator kaljuge u kojoj sam osuđen da živim. Kad se jednom uđe u taj krug svaki izlazak liči na bekstvo i poraz. . Bez ozbiljnog autoriteta jednog profesionalnog medija ne postoji novinar koji može da očuva svoju nezavisnost i dostojanstvo. Ovo nije vreme Karla Krausa i njegove “Buktinje” kada je on sam sebi bio i urednik, i pisac, i finansijer, i izvođač.
Osim toga, ovde više ne postoji kultura okupljanja i razgovora oko različitih tema. Nekadašnja mesta gde su se intelektualci okupljali – poput Kolarca, Doma omladine, Studentskog kulturnog centra… toga više nema. Sećam se i večeri na Muzikološkom institut u SANU koje je vodio Dragutin Duda Gostuški na kojima se okupljao različit svet i gde su isto takve bile i teme. Gostuški je imao izvanredan dar uzbudljivog vođenja razgovora, bio je erudita u svakom pogledu, a mislim da je posebno uživao u pripremanju ovih tribina (da li je to bilo utorkom u pet?) pa je slao svojeručno pisane pozivnice koje su bile prava stilska vežba krasnopisa i uzvišene retorike. Ne verujem da su internet, odnosno Facebook, najkrivlji za ovakvu situaciju. Pre će biti da su dugogodišnja kriza: politička, društvena i ekonomska, kombinovani sa premeštanjem stanovništva, odlaskom mladih u beli svet, a i intenzivno starenje i zaboravljanje, doveli celu naciju u stanje potpunog zamora i apatije.
Ta se apatija vidi i po svakodnevnim reakcijama na bilokakvu novu ideju ili inicijativu. Duh, odnosno anti-duh, “netalasanja” prekrio je sve. Najbolje bi bilo pokriti se preko glave i sve prespavati. Ali kako se probuditi na vreme? Zamisli ako sve prođe.
Gombrovičevi “Dnevnici” su me nekako osnažili. Kako je divno kad sretnete nekoga ko nije profesionalni književni kritičar ili istoričar koji ne samo da zna za Gombroviča i njegove “Dnevnike” nego pokazuje i istinsko razumevanje i oduševljenje tim delom! A posebno kad nije mator već u najboljim godinama. Prilikom takvih susreta i otkrića uvek poželim da takvi ljudi imaju što više dece jer će i ona imati šansu da otkriju lepe i uzbudljive stvari u životu.

 

Zvezdara, pogled prema centru, 12. novembar
Već nekoliko nedelja nisam išao u moj stari kraj. To mi nedostaje iako veoma volim i Zvezdaru, kraj u kojem sada živim. Govorim o Dorćolu.
Na uglu Strahinjića bana i Dobračine postoji jedno mesto gde sam često sedeo, posebno kad bih se vraćao iz Gimnazije u Dušanovoj. Poslednji put kad sam bio na tom mestu pokušao sam da sednem kao nekad i zamalo da se ukočim. Bože, kako sam nekada bio mali! Onda sam ga fotografisao sa idejom da uslikam sva takva, važna mesta iz mojeg detinjstva i mladosti. Mada, toliko se toga promenilo.

 

Sedeo sam na ovom prozoru!