Jubileji i godišnjice, 12. mart, subota

Pre par dana Politka je krenula u novu akciju. Bavila se desetogodišnjicom smrti Slobodana Miloševića. Jubilej ko` jubilej, kad je jubilaran zahteva posebno obeležavanje i podsećanje. Sećanje na Miloševića podrazumeva i posebno istraživanje o tome ko ga je, naprimer, izručio Haškom tribunalu. Tak neoprostivi greh lako se može pripisati Zoranu Đinđiću, ali njegova tragična smrt koja se odigrala tri godine pre Miloševićeve, donekle sprečava direktne prozivke i prokletstva. Zbog toga će se Politikini istražitelji koncentrisati na one koji su, mada nevoljno, morali da obavljaju zadatke isporučivanja. Potreba da se opere i rehabilituje Milošević ne dolazi, pretpostavljam, iz prevelike ljubavi i zaluđenosti prema istom, već zbog opsesivne mržnje prema Zapadu, Americi, Evropi… kao i ljudima koji slepo zatupaju vrednosti toga sveta. Kao što su ljudska prava i nevladine organizacije postali sinonim izdajničke ideologije preko kojih se ostvaruje “novi svetski poredak”. Gomila jeftinih klišea i stereotipa. Ide se na “prvu loptu”. Podgrejavaju se stare predrasude, povezuje sujeverje, nove tehnologije i apsolutno neznanje . Veličanje Slobodana Miloševića deluje mi poput raspirivanja straha od vakcina.
Onda se iz Rusije oglasila i časna udovica. Ona, nad kojom neprekidno stoji senka ubijenog Slavka Ćuruvije, može iz sigurnosti, i udobnosti, Putinovog režima da priča šta hoće. Bar kad je u pitanju Mirjana Marković sloboda govora je apsolutna. Ona je svesna situacije. Ne namerava uskoro da se vrati. Ističe da je njen muž održao teritorijalnu celovitost i nezavisnost zemlje. Koja je, kao, posle njega narušena. Kao da se odvajanje Kosova desilo kad on nije bio na čelu zemlje. Koja je to zemlja koju je Milošević učinio celovitom i nezavisnom? ( A tek sretnom!) Sve je to jedno beskrajno lupetanja koje se odvija po nekoj bolesnoj inerciji.
Sinoć sam bio na otvaranju izložbe o Zoranu Đinđiću koja je otvorena u Muzeju Kralja Petra Prvog na Senjaku. Skromno, u tri prostorije. Fotografije i knjige. Ništa snimak govora, muzika. Sećanje je ozbiljna stvar kad želite da ga učinite javnim. Raspitujem se da li su njegovi rukopisi, koje je preuzeo Arhiv Srbije, obrađeni. Kažu mi da nisu. Glavno je da su sačuvani. Sećanje nisu cepanice koje se slažu da bi se jednog dana založile. Sećanje se mora negovati i gajiti. Ono se najbolje održava tako što se istražuje i prave mape različitih puteva i pravaca. Tako da neko i posle stotine godina može da se orijentiše. Ideje o tome da je važno samo sačuvati, bez ikakvih alatki za snalaženje, srećem svaki dan u raznim prilikama. Neverovatno je kako u času kad je sve pod znakom digitalnog tako malo memorije je digitalizovano i organizovano na pravi način. Ponekad pomislim da ovo nije ni malo slučajno. Sećanje često ume da zaboli.

 

U Politici je sećanje na Slobodana Miloševića potpuno potisnulo sećanje na Zorana Đinđića. Da li je u pitanju duh mesta ili jednostavno uređivačka politika? Biće da je ovo drugo u pitanju. Način na koji je, pre neki dan, napadnuta Tamara Skroza ima vrlo ličan potpis. Nagledao sam se takvih napada tokom devedesetih. Pucalo se iz svih oružja. I sam sam nekada bio meta. Tada je, međutim, situacija bila jasnija. Bili smo “mi” i “oni”. Osećali smo se sigurno našim pozicijama bez obzira koliko ine izgedale marginalne. Postojala je i snaga solidarnosti, moć smeha i ismejavanja, svest da nismo usamljeni bez obzira koliko bili izolovani. Osim toga, bili smo mlađi dvadesetak godina.

 

Bio sam urednik prve knjige Zorana Đinđića. U vreme kad je objavljena knjiga (1982) svet je izgledao dosta drugačije. Družili smo se i diskutovali o raznim temama. O budućnosti tadašnje zemlje najmanje. Kao da smo čekali da se istorija pokrene. On je posle živeo u Frankfurtu gde sam ja išao svake godine na Sajam knjiga. Kad se vratio u Srbiju istorija se probudila i počela da nas otresa sa svoga zmijskog tela. Njegova smrt označila je prelazak sa vrhunca nade u njen sunovrat. Odavno sam video da se oko Zorana roje razne spodobe koje sam teško mogao da povežem sa njim. Računao sam da je politika takva delatnost da dozvoljava različite kombinacije u koje se ja baš nisam razumeo. Ne verujem da sam mogao išta da promenim da sam se direktno politički angažovao. Ne osećam krivicu zbog svoje uzdržanosti. Ali ni zadovoljstvo ili superiornost. Stvari idu svojim tokom. Ponekad ljudi prate stvari a ne obratno.
Kad bi sada postojala špijunka kroz koju bismo provirili u život od pre dvadeset godina! Pre dvadeset godina sam iz Politke prešao u Fond za otvoreno društvo. Pre toga skoro pola godine nisam mogao da napišem ni retka u novinama. Odnosno, ako bih i napisao neki “čvarak”, neku najavu, nisam mogao da se potpišem ni inicijalima. Eventualno: N.P. (Novinar Politike!) I tako sam otišao iz novina jer nisam želeo da dobijam platu za ćutanje. Bilo je snega te godine. Baš je bilo snega. Otprilike u ovo vreme, pre dvadeset godina, umrla je Biljana Jovanović.

 

Jutros na Đermu, pre deset. U poslednji čas da stignem da kupim sremski sir. Ispred mene pet, šest ljudi. Kupio za tri kilograma, po kilogram za svaku porodicu. Iza mene je ostalo ne više od kilograma. Eto kako se pročuje dobar, a jeftin sir. Pre dva meseca nije bilo gužve. Kupio sam i čvarke. Veoma dobri čvarci. Dvesto grama za Šucu i dvostruko više za nas. Čvarci kao bomboni. Krckavi, sveži, malo krupniji pa možeš lepo da zagrizeš. Piletinu kupujem kod žene koje se sećam iz devedesetih. I tada je prodavala piletinu. Kod nje sam nekada znao i da promenim po deset maraka. Sećamo se jedno drugog mada se nikada nismo upoznali. Tako naši životi prolaze, prepliću se i mimoilaze. Prenemo se povremeno kad se prizor promeni, kad se neko na trenutak izgubi. Tako ćemo se, možda, u nekoj dimenziji, sresti sami sa sobom i nešto pomisliti. O propuštenim prilikama? O darežljivosti? Bogtozna!

 

 

Uskoro će ponoć. Žurim da ubacim dnevnik u 12. mart. Kao da time nešto menjam.