Jan Palah, 16. januar 2018, utorak

Bilo je to pre, pre… teško mi je da izračunam! Pre 49 godina! Na današnji dan, 16. januara, ali 1969, zapalio se Jan Palah. Bili smo vršnjaci. Zapalio se u strogom centru Praga, na Vaclavskim namjestima. Umro je posle tri dana. On je studirao istoriju, ja filozofiju. Kad se Palah samospalio mi smo se, sa Filozofskog, okupili ispred zgrade rektorata, sa sve posterom (crtežom) Jana Palaha, postavili ga ispred ulaznih vrata i napravili neku vrstu počasne straže. Negde sam imao fotografiju kako Biljana Lukić i ja čuvamo Jana Palaha. Za naš gest se pročulo pa su počeli da dolaze ljudi i stavljaju cveće ispred postera. (Sećam se da je došla glumica Marija Crnobori sa velikim buketom crvenih ruža.)  Onda smo, posle par sati, pokušali da krenemo prema čehoslovačkoj ambasadi. Zaustavili su nas odmah u Vasinoj. Bilo nas je malo, nismo mogli da se probijemo.  Vlasti nisu htele da pokažu da postoji neko ko može spontano da izrazi saosećanje i solidarnost. To je bilo opasnije od kritike velikog Sovjteskog Saveza.

Danas su ubili Olivera Ivanovića. Muk, zbunjenost vlasti, zauzimanje položaja. Odmah se pokušava prebaciti odgovornost na zaklete srpske neprijatelje – Albance. Mada svi znaju da je ubijen u onome delu Kosovske Mitrovice koju kompletno kontrolišu Srbi. – Ko bi od toga imao najviše koristi? Pa, naravno, Albanci. Ništa srpski kriminalci, mafijaši, korumpirani političari, policajci, novi bogataši… Gledam kako se strah uvlači u kosti. Čujem krckanje, rastezanje, stenjanje. Niko da ispusti krik. Ko prvi zaurla može biti odmah likvidiran. Ili će pokrenuti i druge i biti spašen. Scena iz nekog latinoameričkog romana o diktaurama. Gvatemala, Čile, Argentina, Haiti, Kuba… ne, ne na Kubi nije diktatura tamo je humanizam i renesansa!

Petnaest godina od ubistva Đinđića ovo je prvo političko ubistvo u Srbiji. Dobro nije u Srbiji, jer je na Kosovu, ali kako stalno govorite da je Kosovo u Srbiji, a kad se neko ovako ubije onda Kosovo nije Srbija. U vreme Miloševića, devedesetih, politička ubistva behu manje-više uobičajena mada se to moglo pokriti blizinom ratova u kojima Srbija nikada nije učestvovala. Osim toga, bilo je toliko raznih paramilitaraca, raznih šešeljuga, arkana, bokana i sličnih pa nije baš moglo da se tvrdi da je svime upravljala jedna ruka. Jeste, jedna je ruka. I onda i sada. Ona ista ruka koja nam nije dala da idemo pred čehoslovačku ambasadu pre 49 godina.

Jan Palah je dvadeset godina posle svoje smrti “poveo” Čehoslovačku u slobodu. U znak sećanja na Palaha organizovana je “Palahova nedelja”. Ova se nedelje posle pretvorila u “somotsku revoluciju”. Čehoslovačka je izašla iz zagrljaja Varšavskog ugovora. Razdvojila se na dve države bez ijednog ispaljenog metka. Jan Palah je dobio svoja obeležja, svoje spomenike, svoje sećanje…

 

 

Kada bi se sutra pojavio neki srpski Jan Palah ne verujem da bi dospeo na naslovnu stranu. Žrtvovati se u otporu prema sadašnjosti ili u nadi za budućnost, to je ovde neshvatljivo. Ovde se žrtva postaje samo na jedan način. I to se brzo zaboravi.

Ovde će se i ovo ubistvo zatrpati i razvejati kao i tolika druga ubistva. Jedino što ne znam kojom ćemo brzinom dizati ruke od svega.

Nema ovde preokreta dok se ne razvale zatvori ludosti i neznanja, podlosti i straha. Da se objavi knjiga doušnika i ubica. Poput telefonskom imenika. I da se čita deci naglas: ovaj čika je lopov, lažov, povremeno i ubica. Vežbajte deco. Rastite. Jednog dana ćete vi srediti zlog čiku. Ili se odseliti.