Izvori očajanja, 13. januar

 

Jutro je počelo sa sitnim snegom i vetrom ali mi ni to nije pokvarilo dobro raspoloženje. Odlučio sam se da počnem da pišem o očajanju. Kad imaš temu duboku, a aktuelnu, i pri tom nesumnjivo, večnu, onda se osetiš bogatim. Moći ću, jedno vreme, od očajanja, pristojno da živim.
Juče u Zemunu sa Sašom i Ružom kratka šetnja po keju. Počeo je vetar ali još ima sunca. Mnoštvo belih labudova koji su se pred naletom jake zime, pre nekoliko godina, doselili iz Mađarske, kao i galebovi otimaju se oko zalogaja koji im se bacaju sa obale. Scena javnog hranjenja životinja koja je prihvatljiva. Sve dok ne počnete da hranite ulične pse i mačke. Znam i zašto: zato jer labudovi ne mogu da ulaze u kuće i dvorišta. A nuždu obavljaju u reci. Pošto žive u vodi mogli bismo da ih tretiramo i kao posne. Poput kapobare.
Očajanja su opšta i posebna. Kolektivna i lična. Kolektivna mogu da se dele, za razliku od onih individualnih. Ček, ček, kako se to individualna ne dele? Zar lično očajanje ne deluje zarazno? Zar svako ko još nije pao u depresivni autizam nema potrebu da o svome očajanju ispriča svakome sa kojim uopšte priča? Možda je ovde više u pitanju terminološka nedoumica: “deliti” ne znači da će svako uzeti bar po parčence nečijeg očajanja već da se sopstveno oćajanje velikodušno širi na sve strane.
Izvori očajanja su u sudbinama, kako onim nacionalnim, istorijskim, naslednim ili netom stečenim. Kad neko kaže da je očajanje njegova sudbina onda on to zaista misli, iako je to besmislice.( Sutra kad bi dobio sedmicu na lotou zaboravio bi na očajanje kao sudbinu.) Recimo: Kolinda je hrvatska a Tomislav srpska sudbina. Nije lepo povezivati pojam “sudbine” za političke odluke, pogotovo za izbore, ali tako na kraju ispadne. Zbog toga Karl Jaspers u “Pitanju krivice” govori o političkoj odgovornosti kao jedinoj kolektivnoj odgovornosti. Zbog toga narod ne ide u zatvor ali može sa sjebe budućnost sebi i svojoj deci.
Kolinda i Tomislav su reperi ne samo političke pameti i ukusa hrvatskog i srpskog naroda nego i dubine očajanja u kojem su ovakvi izbori uopšte mogući.
Na očajanje se, uostalom, može i navići. U očajanju se rade razne stvari. Očajanje je sjajan izgovor za sve vrste gluposti. Očajanje može da osmisli ono što je urađeno sasvim slučajno ili rutinski, bez ikakvog nagoveštaja nečeg vrednog. Čovek u očajanju ne plače sve vreme. Neki put i zapeva. Onda se napije pa zaspi. Ujutro ga boli glava, mamuran je, teško se orijentiše, ne može da se seti šta se sve izdešavalo. Pozvoni telefon a on se javi nekim potpuno stranim glasom. Neko ga zapita: kako si, a on ubedljivo kaže: ne znam, očajan sam. Pijanstvo je uobičajeni izvor očajanja za razliku od onoga koji nastaje kao posledica trezvenog razmišljanja o tome gde si i šta ti se dešava.
Očajan čovek uporno pipka i ispituje sve oko sebe ne bi li otkrio dublji smisao svoga raspoloženja. Uvek se pronađe razlog za očajanje za razliku od razloga za nadu. Za istinsku nadu neophodno je imati veru dok očajanje isključuje sva druga osećanja. Biti sam, biti bespomoćan, biti napušten, sve su to dobri razlozi da se bude očajan. Najčešće je dovoljno biti sam i siromašan i očajanje će se spustiti na tvoja pleća kao bisage sa četiri mazge. Ali nisu svi siromašni očajni. Iako ih ja lično nisam upoznao pretpostavljam da ima takvih – pogotovo u zemljama za toplom klimom i raskošnog vegetacijom. Ko zna, možda budale ne mogu da budu očajne.
Za poslednjih dvadeset i per godina, koliko traje agonija Ovoga Ovde, video sam mnoge ljude čiji se životi, i u vreme najgore krize i ratova, uopšte nisu menjali. Ljudi su normalno radili, išli na odmore, kupovali i menjali stanove, slali decu na školovanje u inostranstvo… Nisam video da su bili imalo očajni zbog svega onoga što se dešavalo ne samo u bivšoj Zemlji nego ni u komšiluku. Oni su odlično znali da ništa ne mogu da promene, pogotovo ako padnu u očajanje, pa, sasvim razumno, i nisu padali u očajanje.
Izgleda da je glavni izvor očajanja, ipak, u glavama ljudi.
Razmišljao sam kako bi se očajanje moglo slikovno predstaviti, ali nisam mogao da uhvatim taj pokret. Prvo sam mislio da je položaj fetusa, kao kod katotoničara, prava predstava ljudskog očajanja, ali sam ubrzo shvatio da ima mnogo ljudi kojima upravo ovakav položaj služi kao odbrambeni štit od drugih ljidi.
Da li spustiti pogled ili ga podići kao nebesima?

Da li se osloniti na šake ili šake spustiti u bezvoljan položaj?

Da li šakama prekriti lice?

Ima, uostalom, ne mali broj ljudi koji kriju svoje očajanje kao neku vrstu ličnog spasa od onoga što se napolju odigrava. Kad neko uroni u sopstveno očajanje onda zamišlja da se potpuno isključio iz spoljnog sveta i da nema nikakve odgovornosti za njega.
Bekstvo u očajanje je put kojim se češće ide.
Razgovaram sa Đukom o potrebi da se na očajanju ozbiljno radi i da se razvije pokret koji će omogućiti ljudima da se uz pomoć očajanja oslobode prisile velikih i malih nada i očekivanja. Potrebno je razviti neku vrstu vedrog očajanja, apsurda koji bi se mogao uporediti samo sa verom. To vedro očajanje je na neki način već ugrađeno u našu tradiciju kao spontani oblik nihilizma. Kad se kaže: ma ko mu (vam) jebe mater, tu se, naravno, ne misli na neke konkretne majke već na odbacivanje svakog vrste autoriteta i paternalizma. Oćajnik može da odbaci sve, odnosno da pokaže da mu je sve jedno. Ta vrsta otpora može da deluje zarazno. I veoma efikasno.
Đuka traži da napišem Manifest.
Pomalo sam očajan zbog toga. I dobro se osećam.

 

(nastaviće se)