Između avana i kreveta, 30. spetembar, petak

Danas je svetao dan. Prozračan. Rođendan. Moj i Goranin. Popili smo kafu, pojeli malo kolača, deca su crtala, a onda se igrala žmurke. Ništa žestina ili pivo. Mačke se kod kuće ushodale. Prelaze mi preko ramena i glave. Hoće da se nameste u krilo, tamo gde je laptop. Šaljem poruke dužnicima da nam uplate pare. Stižu čestitke sa svih strana. Zahvaljujući FB-u pre svega. Jutros me je rano probudio gospodin Gugl. I on mi želi sve najbolje. Premijer se retorički pita da li neko želi da ruši njega ili se buni zbog tri srušene barake. Novi predsednik DS-a, kaže jedan bivši demokrata, nosi na ruci dvosobni stan. Kad se osvrnem oko sebe teško da vidim nekoga od uticaja ko uliva poverenje. Odnoso, takvih sigurno ima, ali  sve je do te mere razvaljeno da se ne vidi put da pravi i odgovorni ljudi dođu na prava mestima. Otkazuju se operacije u Gradskoj bolnici, jer nema dovoljno anesteziologa. Ambasador Srbije u Kini je onaj čovek koji je zagovarao kopanje kanala Dunav – Morava – Vardar – more. Stid me je zbog svega. Često imam osećaj nestvarnosti. Verica mi piše sa Novog Zelanda da je pročitala “Muzej melanholije” i da bi volela da pročita neku kritiku. Ne shvata da ovde književne kritike uglavnom nema i da sam ja potpuno neprimećen pisac. Zbog toga ne osećam nikakvo ogorčenje. Čak ni čuđenje. Hipokrizija i foliranje su ovde stariji od svake politike, znanja i  rasprave o ljudskim pravima.

 

Jutros, u apoteci, jedan klinac, možda jedanaest godina, mršav, u crvenoj majici, stiska u šaci novčanicu od pet stotina dinara i traži zavoj. – Kakav zavoj, pita ga apotekarka. Onda izređa pet različitih dimenzija. Vidim da je dečak zbunjen pa ga pitam: šta treba da se previje? On kaže: babi je odsečena noga, i pri tome pokazuje na nogu, ispod kolena. Apotekarica ne komentariše već preporučuje zavoj dugačak deset metara. Onda dečak pita i za flaster. I svaki put pita pošto je šta. Ukupno ispadne 285 dinara.   Ćutke uzima stvari i kusur. Odlazi.  Ne znam šta da kažem. Apotekarica je definitivno kučka. A možda je samo rasejana, možda ništa i nije čula. Možda ima svojih briga. Deluje mi depresivno. Pa ipak…  Saosećanje nije ektoplazma koja može da se prenosi bez reči i pokreta. Zar nije bilo nikog drugog da ode da kupi zavoj za babinu odsečenu nogu? A ako dećak živi sam sa bakom?

 

Mogao bih da upotrebim maštu i za nešto vedrije. Mnogo čestitki u kojima se veliča mašta, kreativnost, radost stvaranja… Ali šta ako je oko nas tako gust, neproziran mrak da vam se ponekad učini da je sopstvena mašta i kreativnost neka vrsta neodgovornosti i bešćutnosti? Mene to pogodi. Učini mi se da sam oboleo od bolesti koja moja osećanja pomera iz jednog u drugi ekstrem.

Pisao mi je Prota, iz Graca, mislim, i zamolio da mu pošaljem belešku o sebi za kratku knjigu pesama koja je u pripremi. Bilo mi je lakše da napišem novu nego da tražim staru koju sam  sigurno bio poslao Proti pre par meseci.

To izgleda ovako: ” Velimir Ćurgus Kazimir, rođen ne, živ da, pisao, crtao, sa decom igrao, prevratio se preko glave, u pesku svesku ostavio, knjiga 10tak, muzej 1, vodeni žig na peti, na njemu nacrt novog grada, još nije vreme, ali biće. Kad-tad. Avan zvrji prazan. U njemu  izmešati sve. Pažljivo. Da se neko ili nešto ne povredi. Onda darivati. Živi u Beogradu.”

 

 

Avan zvrji prazan. Zvuči kao epitaf. Zgodno. Ali za rođendan možda malo preteško. Zaboravih da pomenem teme svojih slikica: devedesete, scene sa ulice, kreveti i spavaće sobe, akvarijumi, faltane slike, izmučena lica… Izvukoh jednu spavaću sobu, sa sve papučama. Gledam i razmišljam: kada je to bilo? Između avana i kreveta! Možda je to kontrapunkt, možda odatle sve krene. Toplo mi oko srca kad vidim stari crtež.