Izlazak iz pakla, 7. april, 2017. petak

Zahladnilo. A narod na ulicama. Počela i kiša. Jednom će neki ovo veoma da pamte, a drugi neće imati pojma o čemu je reč. Tako isto je i sa našim devedesetim. Neki su svake godine išli na letovanje, u vikendice, obnavljali garderobu sa smenama sezona, slali decu u inostranstvo da malo studiraju ili samo da se sklone, menjali kola, stanove, poslove… mislim, tih devedesetih. A neki su jedva preživljavali. I patili, i brinuli se za bližu i dalju rodbinu, za mnogobrojne prijatelje rasute širom bivše Zemlje. I izlazili na ulice, i smrzavali se, i dobijali batine, i nagutali se suzavca, i bili prestravljeni zbog dece koja se nisu na vreme vratila kući. Mogao bih da psujem, i psujem, da proklinjem ceo svet, a najviše ovaj usrani narod koji je, ovako il onako, sve prihvatio, i kojem su bile potrebne godine da to promeni, ali čemu? Ništa nemam od toga. Niti bih zbog toga bio pametniji, niti bi mi bilo lakše. Ne postoji dobra katarza u odnosu na lošu prošlost osim sigurnosti da se ona neće ponoviti.

Te sigurnosti i dalje nema. I zbog toga proklinjem kišu i hladnoću zbog koje će patiti mahom mladi ljudi, većinom studenti, koji izlaze na proteste.

Ovde ne postoje dovoljno jaki i organizovani sindikati koji bi pokrenuli zemlju tako da sve stane. Samo bi to, verujem, moglo da pomogne. Generalni štrajk uz toliki broj nezaposlenih ili zaposlenih u javnim (državnim) preduzećima i institucijama, da ne pominjem one nesretne ljude zaposlene kod raznih robovlasničkih gazda koji ih plaćaju nekom vrstom milostinje, i neprekidno ucenjuju da će koliko sutra biti otpušteni, da, generalni štrajk je u Srbiji mislena imenica!

Nepravda i laž imaju, međutim, određeni vrhunac u svakom društvu, pa i u Srbiji. Da li je to sada? Ne znam. Ne umem da prognoziram iako sam u mnogim stvarima pravi “veštac”.

Osećam kako se naptetost povećava i kako se benevolencija prema demokratskom pravu na proteste polako menja. To dolazi sa vrha, pretpostavljam. Ismejavanje nikome nije prijatno. Ali ismejavanjem se ne menjaju režimi. Kad studenti izvode performans: “Onesvesti se”, to više nije samo zajebavanje, to je sjajna simulacija stanja duha i metafora celog srpskog društva.

Pri povratku kući uključim radio i čujem pesmu Kris Ria: “This is the Road to Hell”. Preplave me osećanja zadovljstva i straha. Kada smo uživali u toj pesmi? Bilo je to 1989! Pre skoro trideset godina! Koji put! Koja autostrada!

Mislim o rečima pesme. Sasvim američke. Koji je put u “više slojeve”? Kakva prodaja duše? Bilo je toga i ovde. Sigurno. Mada, izvedeno tako da je izgledalo kao potpuno posvećenje i vera u ispravnost politike i režima Slobodana Miloševića.

A mi smo samo radili i radili da bismo preživeli. I nadali se da će jednog dana naša deca živeti normalno. Pristojno. Ako znaš šta to znači. Mama!

Živeli smo u paklu neprekidno. I sada naša deca hoće da izađu iz njega. Ne, ne mogu se okrenuti na drugu stranu. Moramo biti zajedno da bismo iz Ovoga Ovde najzad izašli!

 

 

 

 

The Road To Hell (Part 1)

Stood still on a highway
I saw a woman
By the side of the road
With a face that I knew like my own
Reflected in my window
Well she walked up to my quarterlight
And she bent down real slow
A fearful pressure paralyzed me in my shadow
She said ‘son what are you doing here
My fear for you has turned me in my grave’
I said ‘mama I come to the valley of the rich
Myself to sell’
She said ‘son this is the road to hell’

On your journey cross the wilderness
From the desert to the well
You have strayed upon the motorway to hell

The Road To Hell (Part 2)

Well I’m standing by the river
But the water doesn’t flow
It boils with every poison you can think of
And I’m underneath the streetlight
But the light of joy I know
Scared beyond belief way down in the shadows
And the perverted fear of violence
Chokes the smile on every face
And common sense is ringing out the bell
This ain’t no technological breakdown
Oh no, this is the road to hell

And all the roads jam up with credit
And there’s nothing you can do
It’s all just pieces of paper flying away from you
Oh look out world, take a good look
What comes down here
You must learn this lesson fast and learn it well
This ain’t no upwardly mobile freeway
Oh no, this is the road
Said this is the road
This is the road to hell

 

 

Put za pakao (1. Deo)

Stojeći mirno na autoputu
Ugledao sam neku ženu
Pored puta
Lice koje znao sam kao svoje
Odrazilo se na mom prozoru
Ona prišla je mom leptiru
i sagnula se sasvim polako
Pod pritiskom straha u svojoj senci sam se paralizovao
Ona je rekla ‘sine, šta radiš ovde
Moja briga za tebe prevrnula me je u grobu
Rekao sam ‘mama došao sam u dolinu bogatih
Sebe da prodam’
Ona je rekla ‘sine, ovo je put za pakao’

Na tvom putu kroz divljinu
Od pustinje do bunara
Zalutao si na autoput za pakao

Put za pakao (2. Deo)

A sad ja stojim pored reke
Ali ta voda ne teče
Vri svim zamislivim otrovima
A ja sam ispod ulične svetiljke
Ali meni poznato svetlo radosti
Uplašeno preko svake mere, na dnu, u senkama
I perverzni strah od nasilja
Guši osmeh na svakom licu

I zdrav razum odzvanja
Nije ovo nikakvo tehnološko otkriće
Oh ne, ovo je put za pakao

I saobraćaj se kompletno zaguši
I ti tu ništa ne možeš
Sve to su samo komadi papira koji odleću od tebe
Oh pazi svete, dobro pogledaj
Šta se ovde dešava
Moraš naučiti ovu lekciju brzo i naučiti je dobro

Ovo nije nikakav autoput za uspon u više društvene slojeve
Oh ne, ovo je put
Rekoh ovo je put
Ovo je put za pakao