Izgubljeni ključ, 23. septembar 2017, petak

Danas sam izgubio ključ od automobila. Bio mi je, kao i obično, u unutrašnjem džepu duksa. Pre toga sam  bio kod Ognjena i Nikite da im pravim društvo jer su se razboleli. Onda sam parkirao ispred kuće i otišao u kupovinu. Tek posle ručka video sam da ključ nije ni u džepu, ni na mestu gda ga uvek ostavljam. Krenula je potraga. Prvo po stanu. Izmicali smo ormane, krevete, fotelje… Onda sam izašao  napolje, gledao ispod kola, potom redom obišao radnje u kojima sam pazario. Niko nije video moj ključ. A rezervni nemam. Posle nekoliko sati traženja pozovem Nešu, od koga sam kupio kola, da ga pitam da li ima rezervni ključ. Nema! Super komplikacija. Moraću da provaljujem u sopstveni auto!

U času najdubljeg očajanja Saša donese malu platnenu maramicu i kaže da moram da se obratim đavolu. Vežem maramicom nogu od malog stola i tri puta glasno ponovim: “Đavole, đavole, poigraj se mojim ključem pa mi ga vrati”.

To je bila metoda moje majke kojoj smo se uvek, zajedno, smejali, ali koja se često pokazala efikasnom.

Prestao sam da tražim i čekao. Đavo se, naravno, sve vreme sasvim nečujno igrao. Pitao sam se samo: da li se sa ključem igra napolju ili u stanu.

Onda sam ustao i krenuo prema velikom kišobranu zadenutom u korpu sa starim novinama i štakom. Već sam ga ranije gledao, jer je on zajedno sa mnom bio kod unuka i u kupovini. Ovaj put sam ga digao i protresao. A u njegovoj unutrašnjosti osetih kao nešto udara. Bio je to izgubljen ključ.

Moja majka, baš kao i cela porodica, nikada nije bila sujeverna. Ritual  pronalaženja izgubljenih stvari u kući uvek smo doživljavali kao veselu  porodičnu igru. Smejali smo se na pominjanje đavola. I inače, Nada (moja majka) bila je sklona šalama, glumi i smehu. Bila je skroz otvorena duha. Nepopravljivi optimista. Sećam se da smo jednom pokušali da je dignemo sa sve stolicom, samo uz pomoć jednog prsta. Nas četvoro: Saša, Ivan, Gorana i ja. Sve vreme smo se, svi zajedno toliko cepali od smeha da smo je, pošto smo je podigli, odmah i ispustili. Srećom bez povrede.

Sa jednim prstom! Može! Ako prestaneš da se smeješ.

U efikasnost đavola sve više sumnjam, ali kad zatreba, pozivam ga u pomoć

Posle skoro dvadeset godina od smrti moje majke pitam se da li je trebalo zajedno da pozovemo đavola da nam vrati zemlju. Živeli smo u strašnim vremenima bezumne mržnje, mobilizacija, rata, progona, u siromaštvu i u neopisivom ludilu. Održavali smo se i opstajali samo zahvaljujući  osećanju zajedništva, otporu i nadi da će zlo oličeno u Miloševićevom režimu na kraju biti pobeđeno. Tih tridesetak maraka koje sam mesečno dobijao  kao novinar u Politici bilo je dovoljno za održavanje nekakvog života. Naše porodične izbeglice doprinosile vrećama brašna od kojeg se pravio hleb, palačinke i uštipci. S vremena na vreme dobili bismo i neko okamenjeno zamrznuto meso.

Kakav bi sto i kakva maramica bili potrebni da pozovemo đavola? Đavole, đavole, poigraj se sa našom zemljom pa nam je vrati! Teško da bi samo naša porodica – sa sve rodbinom iz Bosne – bila dovoljna.

Da smo imali sto kao Avala, a maramicu veliku poput Ratnog ostrva, i da se okupilo jedno desetak miliona građana, možda bi nam đavo ostavio zemlju na miru. Uvek ima drugih zemalja sa kojima se može lepše i duže poigrati.