Iscrpljujuće licemerje, 7. maj, subota

Dva dana posle naknadnih izbora. Prešli cenzus DSS i Dveri, desničarsko-nacionalistička udruga. Blago nama! Između strepnje od apsolutne vlasti i samovolje i desničarskog populizma i divljanja. Ne znaš šta je gore. Preživeti! To se uvek može. Pod uslovom da si živ. Slučaj ljudi u fantomkama koji su asistirali u isterivanju ljudi i rušenju kuća u Savamali još nije rasvetljen. Gradska vlast se pravi da nije ovde. Niko ne zna ništa osim građana iz kraja. Ništa ne kažu ni ruševine koje će uskoro da se odnesu. Noćni bageri! Neverovatno. Koja arogancija i bezobrazluk. Koliko se brzo  to može pretvoriti u sistem u kojem će moći da radi šta ko hoće. (Pod uslovom da ima silu.)  Šabić je javno upozorio da sutra mogu svakome da zalupaju na vrata. Onda su i njemu zapretili. Preko Tvitera.

 

Fotografija Novice Milića iz serije Beogradska ulična umetnost (Savamala 2016.)

 

Ne znam u kojem će pravcu ovo ići. Može biti još strašnije. Onoliko. Čini mi se da su devedesete bile haos i beznađe ali ne na ovaj način. Moguće je da je to posledica protoka vremena i starenja. Moguće.

Sedim u Knićaninovoj, mojoj omiljenoj ulici na Dorćolu, u kafiću u kojem nije zadimljeno. Dobro svetlo, dobra kafa i dobar internet. Šta ti još treba? Kroz sivilo se probija sunce. List lipe je dostigao punu veličinu. Između starih, niskih kućica, poboli su nove trospratnice. Ostao je drvored. Evo ga sunce! Probija se na ulicu. Dve mačke razgovaraju ispred stare kapije. Po sredini ulice stare tramvajske šine. Tu tramvaji više ne idu.

Rasadili smo cveće na terasi.

Juče sam se video sa Acom koji bi da pravi planove. Super. I ja voilim da pravim planove. Posle podne monitor na mome laptopu iznenada potamni. Može da se vidi, ali teško. Izgleda da je crkla led lampa. Eto ti planovi!  Još jedna glupost koja zagorčava ovaj slatki život. Što je glupost banalnija to se teže podnosi.

 

U stvari, trebalo bi da napišem nešto o govnima. Ima ih sve više. Na sve strane. Govna nas prate baš kao vazduh i voda. Govna su stvarnost ali i  metafora. Jedina razlika je što kao metafora ne smrde  tako intenzivno. Onaj ko ne zna za metaforični dodir govana ništa ne primećuje. Osim ako nije telepata.

Govna se rasula svuda oko nas. Samo ispadaju. Spuštaju se pod zemljom, puštaju niz vodu,  ostavljaju na trotoaru. Govna pseća, ptičja, ljudska… Prošle nedelje sam ostavio auto u garaži kod Vuka i stepenicama izašao na drugu stranu, kod tehničkih fakulteta. Na prvom stajalištu, na izlazu iz podzemlja, tamo gde je čuvena najdublja podzemna stanica u Evopi, koju je svojevremeno slavodobitno otvorio Milošević, neko je ostavio veliko govno uspravljeno poput stalagmita. (Šta je razlika između govnjavog stalaktita i stalagmita? U tome što govno teško može da se postavi odozgo, a mnogo lakše, prirodnije, odozdo.) Ceo su taj podzemni svet svojski zapišali i zasrali, baš kao i onaj gore, s tom razlikom što otvoreno nebo nudi neku vrstu odbrane, ili izlaza, dok ne pomisliš da i putnici u avionima svojski seru. Čudno je kako nisu uveli pravilo da se iznad velikih gradova ne smeju koristiti toaleti. Za razliku od vozova gde je zabranjena upotreba toaleta dok je voz u stanici. Sve se svodi samo na jedno: na ideju da velika brzina može da rasprši govna na sve strane tako ona budu demokratski, ujednačena, aerosolisana, i raspodeljena svim građanima. Ako svi dobijemo jednaku porciju onda govna gube svoje bitno svojstvo –  odvratnost. To je ono što sleduje i što se prihvata kao nužnost ne samo civilizovanog nego života uopšte.

Ista je stvar i sa političkom i društvenom stvarnošću i svakodnevicom. Kad  se sledovanje govana usitni i pravilno raspodeli onda je sleganje ramena ona vrsta moralno-higijenske rutine, nešto poput toalet papira, bidea i pranja ruku, koja sve oslobađa osećanja bilokakve odgovornosti. Sam čovek ništa ne može. A još manje sa nekim u zajednici. I svako članstvo u bilokakvom udruženju ili stranci neminovno vodi intenzivnim bavljenjem govnima. Gledam kako se pokvareni ljudi prave blesavi pa govna razamuzuju preko medija uz pomoć objašnjavanja šta su demokratski principi. Zaborave šta je povod pa pričaju o reakciji. Neprekidno.

 

Neko će, međutim, morati ono veliko govno iz podzemnog prolaza, znači iz javnog prostora, da ukloni. To će biti tihi, odvratni, anonimni posao nekog čistača. Tome neće niko prisustvovati. Mediji to neće zabeležiti. Nekome je zapalo da uklanja tuđa govna. Bukvalno. Takva je podela posla. Baš kao sledovanje života. Strašno je koliko toga nevidljivog, mučnog i odvratnog mora da se obavi da bi sve izgledalo čisto i normalno. Taj privid se održava hiljadama godina. I niko zbog toga ne haje.  Iscrpljujuće licemerje.