Informativni razgovor u “Londonu”

Moj lični pandur beše Njegoslav Pantelić kojeg smo od milja zvali Panta. (Zoran Minderović je dodao “stara kanta”. Njemu ništa nije bilo sveto jer je bio iz prevejane komunističke porodice.) Panta je, uostalom, bio pandur i mnogim mojim drugovima iz vremena revolucije i kontrarevolucije. Naš prvi, i jedini, sastanak u spoljnom svetu bio je u tadašnjoj kafani “London” koja je od pre neki dan pretvorena u samopuslugu iz lanca “Idea”. Pre toga sam jednom bio u zgradi CZ-a, kod tužioca, koji je tražio da otkrijem ko je bio autor jednog letka o položaju bosanskih rudara, mislim onih u Kaknju. I bio sam, po pozivu, u Zgradi sa čuvenom adresom Kneza Miloša 99a, gde sam pisao izjavu o tome kako sam upoznao Sašu …., dopisnika sovjetskih Novosti u Beogradu. (Ta zgrada više ne postoji, odnosno, roknuta je u bombardovanju i sada čeka preduzimljive investitore da tu podignu neki velelepni hotel.) U stvari, to je bilo čisto magarčenje, oni su veoma dobro znali da ja nisam nikakav saradnik sovjetske tajne službe, već je bilo zgodno da se dovedem u Zgradu i pripremim za saradnju.

 

Panta me je onda, posle nekoliko dana, sasvim prijateljski pozvao na kafu u “Londom”. Imao sam dvadesetak godina i prvi put ušao u tu čuvenu kafanu. Sve mi je delovalo impozantno. Stubovi, stolovi sa uštirkanim, belim stolnjacima, pogled na Kneza Miloša, saobraćaj i gomila ljudi… A unutra tiho. Poluprazno. Nije bilo nikakve muzike ili uobičajenog kafanskog dranja. Sve, krajnje kamerno. Panta sedi pored jednog stuba, skockan, u sivom odelu. Ja, verovatno u farmerkama i džemperu. Mislim da je bilo neko od proleća. Pili smo kafu, klasičnu, tursku, i pušili. Panta je pričao o svemu i svačemu samo ne o onome što sam očekivao. Nije me propitivao šta rade Vlada i Bube, da li se viđam sa Kuzom i Božom, ko se skuplja kod Minderovića, kako mi izgleda situacija na Fakultetu. Čak me nije pitao ni o stanju u jugoslovenskom društvu. Bilo bi lepo da se družimo i da malo razmenjujemo misli! Bio sam napet i bilo mi je veoma neprijatno. Imao sam osećaj da ceo grad gleda u mene kako se pajtam sa pandurom. Kasnije sam shvatio da je u tome bila suština našeg javnog susretanja.

 

Sećam se samo da sam pričao o tome da me politika ne zanima, da sam se oženio i da čekamo dete, da moram da se zaposlim… Nije mi ponudio nikakav posao. Toga sam se najviše bojao. Proveli smo, možda pola sata, ne duže. Osećao sam kako se topim. Košulja na meni beše potpuno mokra.
Sledeći put me je zvao na telefon kod majke da pita da li nešto znam o demonstracijama koje su se pripremale na fakultetu. Odgovorio sam mu da više ne idem na fakultet, da se sam se zaposlio, da sam okupiran porodičnim brigama i da me više ne zove. I nije me više zvao.
Naravno, nisam bio okupiran samo porodicom. Političke i društvene prilike bile su takve da smo se intenzivno družili, pravili hepeninge, međusobno čitali, pisali, smejali i strahovali. Zemlja je bila velika i važna, a sa njemim pasošom mogao si da putuješ gde hoćeš. Zbog toga su veoma voleli da oduzimaju pasoše. Ali to je već jedna druga priča.

 

Nikada se više nisam sreo sa Pantom. On je, kako sam čuo, uskoro otišao u diplomatiju, valjda za konzula u Americi. Posle dosta godina čuo sam da je doživeo porodičnu tragediju, da je izgubio dete. To me je baš pogodilo. Panta je bio deo mehanizma koji je obavljao razne stvari. Nije bio nikakav psihopata ili sadista. U datim okolnostima ponašao se pristojno. Da li je uvek bio takav ne znam. Ipak, mislim da je bio. Bilo je drugih službenika, iz raznih službi, koji su bili primer grandiozne zloće i pokvarenosti. Neki od njih su kasnije napravili karijere u demokratiji, za vreme Miloševića i posle njega. A onda sam pre nekoliko godina saznao da je i Panta otišao. Kao i mnogi moji bliski prijatelji. Pre vremena, naravno. I kad sam video u šta se pretvara “London” odjednom mi se sve vratilo. Informativni razgovori, prijatelji, brige i uzbuđenja. Čudna su naša očekivanja kad saberemo sve informacije. Moglo je, verovatno, biti sasvim drukčije.