Igranje šaha, 28. novembar, ponedeljak
Igram šah sa nepoznatim protivnicima. Vidim njihove pseudonime, kao i oni moj, vidim koliko su “jaki”, po broju poena, neki imaju i zastave, pa znam odakle su, neki se javljaju sa “hi”, pošto je engleski univerzalni jezik, retko ko napiše neki komentar tokom, ili posle partije. Primećujem da igram svega dva, tri otvaranja. Svet se polako sažima. Izbori takođe. Neki put pravim početničke previde, neki put igram vrlo dobro. Neki put naletim na pravog majstora koji me smlavi. Krivlje mi je kad napravim previd nego kad me pobedi bolji igrač. Nisam igrao šah “u živo” godinama. Osim malo sa unucima. Poslednje prave partije bile su sa Džoom. Obično smo igrali dve partije. Uveče. Pojačavali smo otvaranja. Pokušavali da doskočimo jedan drugome. Džo je bio bolji igrač. Ipak sam ponekad uspevao da ga iznenadim.
Šah! Oko njega su i mnogoe druge stvari. Knjige, razgovori, putovanja, druženja, muzika, filmovi, umetnost… Bili smo radoznali. Umeli samo da se osvrćemo oko sebe. Levo, desno, napred, kao i pozadi. Zanimala nas je prošlost skoro kao i budućnost. Da li je to bila generacijska pojava? Tada toga nisam bio svestan.
Razsmišljam o razlikama koje su postojale oduvek i koje su se godinama samo uvečavale. Umro je Fidel Kastro i ljudi osećaju potrebu da zauzmu poziciju. Apologete, oni koji govore o Kubi kao raju na zemlji, ili ne znaju ništa o životu na Kubi, ili su pripadnici povlašćene klase koja je za sve ove godine uspela u Srbiji da napravi svoje rajske vrtove, svoje Mokre gore, Komune, kompanije i funkcije. Nisam postao ni antiglobalista, ni antikomunista. Odvratna mi je ta plitka, ignorantska strast koja ima potrebu da sve svede i objasni u tri reči. Među tim ljudima vidim mnoge koji pripadaju mojoj generaciji. Nikada sa njima ne bih igrao partiju šaha. Oni drmaju kolenima sto i nakašljavaju se.
Zamisli koliko su Štefan Cvajg i Aleksandar Aljehin bili deo iste generacije? Kako su izgledali njihovi životi? Gde su se dodirnuli? A gde su se razišli?
Cvajgov roman o šahu, odnosno o šahisti, odnosno o borbi volje, iz lokalpatriotskih razloga bio je, u mojoj mladosti, povezivan sa sudbinom Bore Kostića, čuvenog predratnog šahiste, rodom iz Vršca. Cvajg, međutim, nije pisao o Bori Kostiću. Mislim da je pred sobom imao lik Aleksandra Aljehina. Koliko su oni bili različiti? Aljehin je postao emigrant u vreme kada to nije bila tako masovna pojava. Skrasio se, odnosno nije se skrasio na jednom mestu – udomio, kako se to kod nas kaže, i mirno preživeo metež i katastrofu koji su sa ruskom revolucijom krenuli odmah posle Prvog svetskog rata. (U stvari, za koga je ruska revolucija bila katastrofa, ili trijumf, osim za same Ruse? Da nije fokstrot smišljen kao odgovor na glad u Ukrajini?) Pretpostavljam da je poput Cvajga i Aljehin žalio za svetom jučerašnjice. Aljehin se, međutim, za razliku od Cvajga nije osećao progonjenim. Putovao je po Evropi pritisnutom nemačkom okupacijom i nacizmom, učestvovao na turnirima dok su zavijale sirene za uzbunu. Da li je bila u pitanju egzistencija? Da li je na taj način obezbeđivao sigurnost svojoj ženi, američkoj Jevrejki? Posle rata se na taj način pravdao. Demantovao je da je ikada pisao antisemitske članke za šta je bio optuživan. Umro je u lisabonskom hotelu pod sumnjivim okolnostima. Da li ga je likvidirala neka antinacistička grupa ili NKVD? Ili je u pitanju tajanstvena prirodna smrt? (I to se svakako ponekad dešava.)
Još jedan emigrant je pisao o šahu – Vladimir Nabokov u romanu „Lužinova odbrana“. Nabokov se, za razliku od Cvajga dosta razumeo u šah. Njegova „Lužinova odbrana“ podseća na Aljehinovo otvaranje gde se protivniku prepušta sredina a njegovim pešacima nudi napredovanje. Pešaci, međutim, ubrzo ostaju izolovani bez podrške jačih figura tako da je protivnapad obično veoma uspešan. Da li je Staljin imao u glavi Aljehinovo otvaranje kada se povlačio pred Hitlerom? Čisto sumnjam. Kutuzov je u tome bio dosledniji. Nabokov se, koliko mi je poznato, nije mnogo vajkao zbog propasti jučerašnjeg sveta. Bio je emigrant od glave do pete. U ruskoj revoluciji je ostao bez ogromnog bogatstva. Pa se izdržavao davanjem časova. Kako je samo za sebe govorio pripadao je „giving lessons class“.
Većina Frojdovih pacijenata, i slučajeva o kojima je pisao, bili su ljudi osujećeni vremenom. Pripadali su jučerašnjem svetu i plašili se onoga u kojem su se zadesili.
Kad sam bio dete nisam bio svestan da je svet mojih roditelja nastao na propasti i kršu starog sveta. Posebno nisam bio svestan koliko je mnogo ljudi skupo platilo revolucionarni zanos i pobedu nove ideologije. Tek mnogo godina kasnije, u dvadesetim, polako sam počeo da otkrivam surovost novog sveta. Pri tome sam se prvo suočio sa glupošću i nepravdom koja je izvirala iz policijskog ustrojstva jedinstvene samoupravne države na svetu. Ekonomske konsekvence, društvena preraspodela vrednosti da ne kažem pljačka, koju je revolucija sprovela postali su mi mnogo jasniji tek kad sam i sam postao ekonomski samostalan i kad smo naš porodični život prilagođavali mogućnostima koje su davale samo moja plata. Sve ono što je bilo oteto od naših deda bilo je oteto i od naše dece. A ipak, ideja pravde, ideja da niko ne bude bedan i ponižen, da svako ima podjednake mogućnosti – makar na početku života, bila je i dalje veoma prisutna. I u najgorim trenucima, kad sam se sam 1999. vraćao sa Kosova, nisam mogao a da ne vidim siromaštvo i zaostalost oko sebe i da se ne zapitam: kako je bilo moguće da ovako nešto postoji tu, pored nas, a da mi živimo manje, više normalno.
Zahladnilo je. Miriše na sneg. Završili smo krečenje. Definitivno. Sad se stvari, a posebno knjige, moraju vratiti na svoje mesto. Dvoumim se koji datum da stavim. Neka bude ponedeljak iako će za pet minuta da bude utorak. Neki misle da je tajna sreće u zaboravnosti. Mene takva sreća plaši. Kako bih uz pomoć zaborava znao na koju stranu ću da se okrenem.