Gust pastiš, 26. decembar 2017, utorak

Bio jednom jedan pisac koji je sebi zadao da piše tako komplikovane i duboke pastiše koje će biti nemoguće raščlaniti i rastumačiti.  Ako su reči, razmišljao je, zajedničke svim piscima sveta, bez obzira kojem dobu pripadali, onda je i svako delo, na neki način, pastiš onoga što je prethodno bilo napisano. Da se pisci, umetnici, pa i najveći broj ljudi, ugledaju jedni na druge to je kao dva plus dva. Problem je, međutim, u tome da novo delo ne bude puko prepisivanje, podržavanje, imitacija ili ko zna šta još, već autentičan i prepoznatljiv spoj svega i svačega. Postoji još jedan problem kad su knjige u pitanju. Moraju biti zanimljive. Da privlače pažnju. Kad se mnogo toga udrobi u tekst: od Hesioda i Tacita do Igoa, Laze Lazarevića, Džojsa, Kafke, Pinčona i Murakamija, vrlo se često dobije jedna potpuno nečitljiva smesa. U toj je smesi naš pisac, stanovao je u Tadeuša Košćuškog, mogao da vidi ne samo različite organe, koji su pripadali različitim uzorima (Džojsov mozak, Igoovi bubrezi, Tacitov skelet i Lazarevićeva pluća) nego i poprečno prugaste mišiće.

Dok se šetao Kalemegdanom u glavi su mu se slagali pasusi i rečenice – neka vrsta makrame pastiša – koje su zvučale mnogo moćno i uzbudljivo. Kad bi se vratio kući i baciio sve to na papir bio bi razočaran. Nije bilo ni radnje, ni zapleta, već samo gomila finih rečenica.  Pokušavao je da prvo osmisli zaplet pa da onda “udari” na prikupljanje i kombinovanje, ali brzo bi mu se stvar “otela”. Obično se pretvarala u otrcano zanovetanje i kukanje. Čak bi i krvavo i surovo ubistvo ispalo kao dosadna, dugo odlagana, popravka mašine za sudove.  Počeo je da razmišlja o tome kako su i drugi pisci zanovetali i kukali, čak i kad su pisali u trećem licu. Henri Miler, koji je  romane pisao u prvom licu jednine kukao je, u stvari, mnogo manje od drugih pisaca. Pa i što bi? Tema, naime, mnogo toga određuje. Ali ne sve. Šta je triper prema HIV-u ili hepatitisu? Šala, komika!

Povremeno bi, prilikom šetnje Kalemegdanom, sretao svoj alter ego. On se držao važno, a odsutno. Nije primećivao promene godišnjih doba, prosjake, majke sa bebama, radikale koji su propovedali savez sa Rusijom i rat protiv novog svetskog poretka, šibicare, usamljene bicikliste koji su zujali pešačkim stazama, policijske trojke, đubretare… Ali bi zastao pored šahista i dobacivao mat u tri poteza. Oni bi ga tada psovali na sav glas.  Kao da je samo na to čekao. Prezrivo bi odmahnuo rukom i počeo da deklamuje Danteovu Božansku komediju.

Njihovi susreti proticali bi u ledenim odmeravanjima. Obično bi se, međutim, sklanjali jedan drugome sa puta.

Alter ego je pisao za Politiku, a sam pisac isključivo za nedeljnike.

Jednom je pisac svratio u Šumatovac i umesto dnevnog potaža naručio dnevni pastiš. Ipak su ga razumeli. Doneli potaž od brokolija i praziluka. Nekoliko kockica prepečenog hleba, kašičica kisele pavlake. Sasvim dovoljno za pisca u naponu stvaralačke snage.

Alter ego bi naručio karbonare. Kad je bio pri parama, odnosno kad bi pisac dobio honorar. Inače su imali odvojene račune. Toliko o ishrani i izlascima.

 

 

Slikarima je mnogo lakše nego piscima da izađu na kraj sa pastišima. Tu su slojevi boja koji mogu sve da prekriju. Koliko samo epoha, koliko, stilova, koliko slikarskih uzora! Kod pisca se, međutim, odmah sve vidi. Dovoljna je jedna rečenica.

Zbog toga naš pisac, a nazvaćemo ga Neša, uporno vežba prepisivanje velikih književnih dela i automatsko pisanje. Mnogo se toga mora ubaciti i izbaciti iz glave! Neka vrsta protočnog bojlera. Ponekad od uzbuđenja oseti kako sav gori. Čita ono što je napisao kao da je u bunilu: pro-ro-ko-va-ti ne mo-že sva-ko. Ako, ako… Onda se trgne i sve pocepa.

 

Ipak, on polako napreduje. Nije to nikakav arhi-srpski jezik, nekakava zaumna abrakadabra smesa u kojoj se potapa gomila izmišljenih reči u nacionalni rasol, nije to nadrealizam koji nas je, kao, proslavio, nije ni filozofsko promišljanje, uličarsko dozivanje već nešto što može sve da poveže.

Čujem ga u gluvo doba kako izgovara, veoma polako i svečano: ughhhhrh mrgnjih ih ih ih, da li me voliš? Pih!

 

Bojim se da će teško naći izdavača.  Ovi njegovi pastiši deluju nekako gusto, smolasto. Kao otrov koji se rastvara u medu. Ko zna, možda jednom i to otkriju kao ukus epohe.