Gledanje svoje brige, 11 – 13. jul/subota-ponedeljak

 

Danas bi trebalo ćutati. Zbog Srebrenice. Ali toliko se toga dešava oko nje, Ovde i Tamo, da mi reči prosto naviru. Čekam da se slegne. Napad na srpskog premijera sada će izazvati salve protesta, objašnjenja, kritika i žalopojki. To će dodatno podići prašinu i spustiti oblake. U toj magli pomešaće se i izgubiti smisao i značenje svega.

Ne volim da se upuštam u razmatranje aktuelnih političkih dešavanja, pogotovo poteza vlasti. Ne samo zbog toga jer je to nezahvalno sa stanovišta tema kojima se bavim u Dnevniku nego i zbog ograničenosti informacija. Ne želi da čitam “između redova” i da ubacujem informacije (glasine?) koje stižu do mene različitim kanalima. Današnja zabrana akcije koju je inicirao Dušan Mašić: “7000” – ispred srpske Narodne skupštine, kao i pokazivanje (kurčenje) radikala, šešelja, dveri, zavetnika i ostalih promotera gluposti i nesreće, dovoljni su da me otruju sledećih mesec dana. Nemam pojma kakav trag to ostavlja: u duši mojoj i duši moga naroda.

Napravim pauzu. Čitam novine. Naletim na tekst o Indiji u kojem piše da tamo poslodavac može bez problema da otpusti svakog zaposlenog ukoliko ga on iritira. Sam ocenjuje iritantnost, sam otpušta. Ništa sindikat, kolektivni ugovor, zakon o radu… Do toga ovde nije došlo. Ovde se ljudi otpuštaju mnogo dostojanstvenije, kao tehnološki višak. U tome nema ničeg ličnog. Čak će i Peconi, koji mi se čini kao prototip novokomponovanog srpskog gazde, umesto da šutne u dupe, eventualno će potpisati rešenje o tome da je neko postao tehnološki višak. (Ukoliko Peconi išta potpisuje osim menica.)

Primetio sam da su, kad je reč o radu, radnoj disciplini i tradiciji, u poređenjima između Srba i sveta (pre svega Nemaca) najglasniji bili oni koji su prethodno najmanje radili. Znam da ovo zvuči kao preterano generalizovanje, ali mi, na izvestan način, staž od četrdeset i pet godina, ipak daje pravo da na ovu temu nešto primetim. Posebno su glasni novi liberali koji su ekonomisti ili politikolozi, pripadnici moje genercije, ili nešto mlađi, koje pamtim kako su godinama pre toga – u vreme samoupravnog socijalizma “teško” radili po raznim institutima i fakultetima. Neki od njih su se još u vreme Miloševića pokazali kao vrlo spretni i domišljati. Većina je, ipak, posle 2000-te doživela svoje zvezdane trenutke. Postali su eksperti za tranziciju. Ne mislim, naravno, da pljačke i muvanja nije bilo u vreme Slobe, tada je sve i počelo, ali je svoj pravni okvir, ideologiju, i opštu javnu podršku neoliberalizam je dobio posle 2000-te. Danas je to i dalje na vlasti, bez obzira na politiku pljuvačinu DOS-a i Đinđića. U naciju se svi mogu zaklinjati doklegod ima prostora za lično bogaćenje.
Vidim da je popularan Veber i protestanska etika bez koje, kao, ne bi bilo privrednog uspona Nemačke. Pa šta čekamo? Što ne menjamu naše pravoslavlje? Ili bar da sprovedemo neki oblik reformacije. Ko je srpski Martin Luter? Irinej ili Amfilohije? Strašno! Sećam se kad je pre više od petnaest godina jedan srpski episkop, kojega sam upoznao mnogo godina pre, u inostranstvu držao preko televizije besede protiv kompjutera i interneta kao đavolskih izuma. Naravno, znam da mnogi, posebno mlađi, ali i stariji sveštenici danas koriste i kompjuter i internet bez ikakvog zazora, ali ta spremnost da neko ko je u mladosti slušao predavanja Pola Tiliha, znao odlično nekoliko jezika, putovo po svetu, to mi je delovalo kao odraz apsolutnog ludila. Sedeli smo pre skoro pola veka na zidu porte Saborne crkve, licem prema Znaku pitanja, i normalno pričali o psihoanalizi i hrišćanstvu. Da li su isključivost i rigidnostu došli sami od sebe, kao neka vrsta teološke fermentacija, ili kao uticaj sredine u kojoj je živeo? Štagod da je, pravoslavlje sve manje ima osobine tople, porodične, tolerantne i tradicionalne religije, a sve više dobija neku novu formu.

U sopstvenom slučaju, mislim na to kako sam tokom života radio, i kako sam se odnosio prema religiji, kao da sam oduvek radio u kapitalizmu i kao da sam oduvek osećao poštovanje prema svim religijama i tradicijama. Možda je to posledica toga što sam se bavio poslovima koje sam voleo i u kojima sam uživao. Prvo sam radio kao knjižar u prvoj pravoj knjižari stranih knjiga u Beogradu, potom sam pokrenuo izdavaštvo u jednoj omladinskoj kući, da bih potom radio kao novinar u “Politici”, a onda u Fondu za otvoreno društvo, sve do 2002. kada sam prešao u Medijski arhiv Ebart. Otišao sam u penziju sa četrdeset i dve godine staža i nastavio da radim do danas. To su bili različiti poslovi koje je, međutim, povezivalo snažno osećanje korisnosti i značaja onoga čime se bavim. Najteže, i najlakše, bilo je živeti od novinarstva. Najteže jer sam se morao suočavati sa izazovima koji nisu imali veze sa samim pisanjem već sa dnevnom politikom, i najlakši jer sam, po prvi put u životu, stvarno živeo od pisanja.

Postavio sam na svoj FB profil odličan tekst Aleksandre Nikišić “Bila sam u Srebrenici pre 20 godina” koji sam skinuo sa portala “Vice”. Onda je nekoliko ljudi reagovalo na način koji me je i iznenadio i potresao. Kad reaguju ljudi koje ne poznajete na neprijatan način onda to prihvatate kao deo statistike različitosti. Kad tako reaguju ljudi koje znate, i za koje verujete da delite iste vrednosti, onda to deluje nekako mučno, izdajnički. Trebalo bi prestati sa reagovanjem. Umiriti se i pretvoriti u kamen. Ali i kamen reaguje: na hladnoću i toplotu, na eroziju. Vremenom se usitnjava i pretvara u šljunak, pesak, zemlju… Kako bi trebalo da reagujemo na zločine koji su počinjeni u ime tvoje vlastite nacije? Tako što ćeš to negirati ili relativizovati zločinima drugih protiv pripadnika tvoje nacije? Ne mogu to sebi da razjasnim. Odnosno, sasvim mi je sve jasno, ali ta jasnoća nije transparentna. Ne može da stigne do mnogih koji se “prave pametni”. Ovde nije reč o pameti, o načinu izražavanja, o pravnim formulacijama, o pisanju i crtanju, istoriji i psihologiji, već o nepodnošljvim i monstruoznim masovnim zločinima.

Danas, u nedelju 12. jula, Novak Đoković je osvojio treći Vimbldon. Svaki ti čast Novače. Kako bi reagovao tvoj narod kada bi podigao pehar iznad glave i javno saopštio: “Posvećujem ovu pobedu svim žrtavama u ratovima na prostoru bivše Jugoslavije!” Da li bi ga se preživeli odrekli? Čisto sumnjam. Prihvatili bi to kao prirodan i plemenit gest nekoga ko je iznad svih podela i mržnje.

 

 

Juče, u vreme komemoracije u Srebrenici, možda upravo u vreme kad je krenuo napad na srpskog premijera, na tramvajskoj stanici vidim dva čudna kompanjona koji se, verovatno, vraćaju sa neke svadbe. Ubeđen sam da nemaju pojma o tome šta se dešava u Srebrenici, još manje o grčkom dugu, nastupajućem vimblodnoskom finalu. Može li se živeti i tako? Naravno da može. I može li neko da zameri nešto ljudima koji se bave samo svojom brigom? Tuđe brige su tuđe brige. A mrtvi? Setim se razgovora u krevetu u Džojsovim “Mrtvim”. Mrtvi odjednom izrone. Čak i među onima koji brinu samo svoje brige.

 

To je kamen koji pada i koji se ubrzava. Nikako da stigne do svoje mete. Ponedeljak je i novine su prepune reakcija na događaje od subote. Grci su pristali.