Gde sam sve pisao? 04. mart, sreda

Vidim da se pošast egzibicionizam polako, ali sigurno širi. Nemam pojma da li je to pošast ili vrhunac zdravlja, u stvari. Upotrebih starinski izraz “pošast” čisto da se ne zaboravi da se i tako nešto može pojaviti.
Nekada, pre dvadesetak godina, davna prošlost nema šta, bilo je izazovno uslikati se razgolićen, ili potpuno go, u sasvim neprimerenom okruženju (na trgu, u parlamentu, u nacionalnoj biblioteci, u metrou, pored neke poznate skulpture…). Posebno je to bilo privlačno za mlade starlete i modele željne publiciteta. Muški časopisi su bili glavni promoteri takvih fotografija. Danas čitam da se otišlo nešto dalje. Reč o o koitusu na javnom mestu. Ništa sakriveno, ništa u mraku tunela ili dubokoj senci grmlja. U ovome mora da učestvuje bar dvoje ljudi. I nije neohodan fotograf. Jednostavno, takva je situacija da ljubavnici ne mogu da izdrže navalu strasti. Ljudi su, uostalom, za razliku od mačaka, u neprekidno teranju.
Odmah sam se setio čuvene urbane legende kako su svojevremeno iz bioskopa 20. oktobar morali da iznesu, pokrivene ćebetom, jedan ljubavni par koji beše žrtva tzv. ljubavnog grća! Nemam pojma da li je to fiziološki moguće. Viđao sam nekada nesretne pse kako se pare i kako ne mogu da se razdvoje. Ali ljudi? Možda je u Zabavniku izašlo nešto na tu temu?
Sve ovo pišem kao podsetnik nečega što je neka vrsta moje sopstvene opsesije: da pišem ili crtam na potpuno neprimerenim mestima i u još neprimerenijim situacijama. To je počelo odavno. U gimnaziji sam neprekidno ilustrovao margine udžbenika, klupe, i ceduljice sa porukama. Na fakultetu sam počeo da pišem neke zabeleške od kojih ću, mislio sam, jednog dana da napravim velike teme. Zapisivao sam gde stignem: od pakli cigareta, novina, koverti, papirića raznik oblika i boja. Najmanje sam pisao u blokovima ili sveskama sa tvrdim koricama koje sam volio da imam.
Sećam se da sam jednom prilikom pisao i na sopstvenom suđenju, u procesu koji je bio potpuno besmislen, a koji je bio pokrenut ličnom netrpeljivošću i podmetanjem. Naravno da me je suđenje izluđivalo i brinulo, ali nisam odoleo spisateljskom porivu pa sam u jednom trenutku izvadio neki blokčić i u njemu zapisao par stihova.
Kad bih danas uspeo da saberem sve ono što sam na takav način zapisao bila bi to jedna knjižica od stotinak strana. O čemu? Ni o čemu. Možda sam od svih zapisanih ideja ili započetih priča i pesama iskoristio dva, tri citata za neku priču ili pesmu. Upotrebna vrednost ovakvom pisanja nije nikakva. Pa ipak, i dalje isto radim. Mogu da zamislim da pišem i crtam u sasvim nemogućim uslovima i situacijama. Šta je po sredi?
Moguće je da u toj opsesivnoj potrebi ima neke vrste detinjastog inata da se uvek radi nešto drugo od onoga što se mora. A onda sam pomislio da su te črčkarije neka vrsta mentalnih vežbi kojima se “obrađuju” razne teme. Teme se, naime, ponavljaju. Par istrgnutih rečenica, poput izmišljenih citata, stih, igra reči, crtež kuće sa neobičnim krovom, pas sa tri noge…
Nije loše ni smišljanje naslova nečega što će tek biti napisano. Naslovi, međutim, najčešće iskoče sami od sebe. Izuzetak je naslov moga romana “Šakom i kapom”. Od prve rečenice sam znao da će se knjiga tako zvati. Nameravao sam da napišem i nastavak, ali me je nešto sprečilo. Mislim na propast Zemlje i zbunjenost Nigdine.
Kao što postoji Nedođija za decu, za odrasle bi trebalo da postoji Nigdina. Nedođija je originalno bila mesto gde su odlazila umrla deca, posebno u vreme epidemije difterije (“Petar Pan”) dok bi Nigdina mogla da posluži odraslim koji su izgubili svoju izvornu Zemlju i umesto toga dobili nešto nakazno, konkretno a izmišljeno. U Nigdinu bi se moglo pobeći onako kako se beži u sećanje na detinjstvo. Dok se ne smisli neka kontrola mentalnog prisustva. Tada će biti zaustavljeno i črčkanje na beskrajnim, dosadnim sastancima.
Mogli bismo, uostalom, da podelimo naše živote, i našu ulicu, sa vanzemaljcima. Oni mi, u odnosu na one koje srećem svakog dana, ponekad deluju sasvim prihvatljivo.

 

 

Oko 9,30 na Bulevaru, dosta prazno, iz grmlja, s druge strane oglasi se jedna senica.
Jutarnja senica! Vrabaca više nema. Čujete li je? Mada na Bulevaru buka automobila, autobusa i tramvaja može sve da zaguši, pesma jedne senice se ipak probija.

 

 

Sinoć smo gledali film “Još uvek Alisa”. Nije baš da me je to ispunilo optimizmom. Samo me je podsetilo na naše porodično iskustvo i tugu starenja. Čudno je kako emocije mogu da ispune tela koja su izgubule svako pamćenje. Zvuk dečjeg glasa, dodir i prisustvo voljene osobe, miris omiljenog jela, sve to može da probudi ako ne pravo sećanje a ono sigurno neku vrstu instiktivne telesne reakcije.

O onome što nisam uspeo da zaboravim, ali ne mogu da se setim o čemu je reč i dalje mogu da razmišljam.