Dvostruki život

U osnovnu školu pošla sam 1965. godine. Moji roditelji smatrali su kako nema potrebe za čekanjem, pa iako sam navršila tek šestu, našla sam se u klupi. Nisam volela školu.
Moj unutrašnji život nije se od tada naročito promenio. Stalno sebi postavljam ista pitanja, upravo kao i u vreme kada sam se spremala za polazak u školu. Međutim, te 1965. godine bitno se promenio moj odnos prema društvu, prema javnosti. Prirodno su se podelili (da se više ne bi sastali) život koji sam smatrala svojom ličnom, svojom privatnom svakodnevicom, i ponašanje u zajednici. Čista gluma, a nadasve distanca preplašene osobe. Jer, do tada, živela sam prilično povučeno za jedno dete. Kretala sam se u uskom krugu porodice i najbližih prijatelja. Otac, majka, sestra, dve male prijateljice, Marina Petrović i Tanja Popović, kao i jedan dečak, Milan Stefanović. U dvorište sam, za razliku od moje starije sestre, prave razbojnice, retko odlazila.

Učiteljica Marija, bila je zaista dobra. Dopadalo mi se što je pušač. Žene sa cigaretom bile su mi simpatične. Ne znam koliko je mogla da primeti da me svaki dan hvataju grčevi u stomaku kada treba da pođem u školu, da mi je često muka, vrti mi se u glavi, da sam stidljiva preko svake mere, te da su deca prilično gruba prema meni. Svako nastojanje da se bude blag, bilo je osuđeno na propast. Ah, umalo da zaboravim, a možda i nije nevažno. Sve se to dešavalo u centru mog voljenog grada Zemuna.

 

Da sam živela u nekom sasvim drugom svetu, primetila sam već drugog školskog dana kada sam pogledala i u učionici, iznad katedre, ugledala veliku uramljenu fotografiju „druga Tita“. Slične fotografije krasile su i sve hodnike škole. Za njega sam znala sa televizije. I uopšte, ljudi su ga pominjali. Ali ne i u mojoj porodici. Ne na isti način i u jednakoj količini. Naime, svake večeri kada bi u osam sati počinjao dnevnik Televizije Beograd, tata bi se podbočen na sopstveni dlan upiljio u ekran. Njegove krupne i tamne oči kao da bi prekrila neka vrsta još mračnije senke. Gotovo svako veče, u osam sati kada je spiker već u prvoj rečenici, obavezno, pomenuo ime Josip Broz Tito, moj tata bi ozbiljno i bez srdžbe rekao: „Hohštapler.“ Ili: „Bandit.“
E sada možete da zamislite kakve sumnje obuzimaju dete od šest godina kada mu se u školi, kao najvažnija lekcija predaje nauk o tome da je „Tito“ naš najveći i najbolji drug, čovek nadljudskih veličanstvenih, zadivljujućih svojstava. Šta li to onda moj otac govori? Toliki je to bio košmar, da nikada nisam smogla hrabrosti da pitam tatu zašto kaže da je predsednik hohštapler i bandit kad učiteljica tvrdi potpuno suprotno. Pljuštali su sastavi o „Titovim“ pustolovinama. Sankanje u Kumrovcu i sl. Pojma nisam imala šta da napišem. Premda obrazovan i vrlo obdaren za pisanje, tata nije hteo da mi pomogne. (ograničavao se se na likovno i opštetehničko obrazovanje). Pomoć je stizala od komšinice, inače šefa personalne službe u Zemunskoj bolnici. Ona je dobro vladala biografijom J.B.T. –a. Njen zvonki smeh odjekivao je sobom dok je pisala ili mi diktirala sastave o dogodovštinama iz Kumrovca. Cepala se od smeha. I nije gasila cigaru. Tetka Gordana je tako postala neka vrsta mosta koji je spajao nepremostive razdaljine između tadašnjeg političkog vladajućeg mišljenja i privatnoig života porodice Ognjanović. Laknulo mi je. Shvatila sam da je mogućno da živiš relativno mirno i povučeno, a ne obazireš se na političko mišljenje većine. To je čak doprinosilo snazi usredsređenosti koju sam usperila prema knjigama i muzici.

 

Više puta je moj unutrašnji mir bivao grubo prekinut. Jednom, kada me je direktor osnovne škole koju sam pohađala (inače ozloglašeni i strogi nastavnik matematike) pozvao u kancelariju. Pretećim glasom, saopštio mi je da smo moja porodica i ja viđeni u blizini jedne zemunske crkve baš na Veliki petak. I da poručim roditeljima da se to više ne ponovi. Tresla sam se od straha. Kada sam se usplahirena vratila kući, mama me nije ni saslušala, a tata se samo nasmejao. Očigledno, nisu se plašili. U stvari, pet para nisu davali. Stvarno, pop Laza bio je daleko simpatičniji od nastavnika matematike. To me je ohrabrilo.
Nastavila sam da vodim dvostruki život. I u gimnaziji, na studijama, kada sam se zaposlila. Radila sam u kulturnoj rubrici lista „Politika“. Doduše, tu je teško bilo ne obazirati se na politička zbivanja. Ipak, upiljila sam se u muziku, a to je bila zaista olakšavajuća okolnost. Što me je vladavina Slobodana Miloševića više nervirala i onespokojavala, to je moje istrajavanje i insistiranje na tome da dvostruki život sprovedem u delo (s tim da onaj društveni provodim u nekoj vrsti letargije, a živim samo privatno) bivalo sve grčevitije. Kada sam bila sigurna kako sam oko sebe i sopstvene porodice napravila neku vrstu neprobojnog bedema, počelo je bombardovanje. Dakle, ne može se baš sasvim skloniti od politike. Pokajala sam se i osećala grižu savesti. Koliko sam samo bila naivna! Trebalo je da znam!
Preživeli smo bombardovanje. List „Politika“ bio je „oslobođen“. Kada sam videla da se na rukovodeću pozornicu penju i oni koji su još u broju od 5. oktobra 2000. godine objavljivali ratne pokliče, opet sam ugasila dovod kiseonika u javni, društveni život. Novi bedem. Pobegla sam u „Zabavnik“. Sve zajedno sa zidom oko sebe! Shvatila sam posle izvesnog vremena da mi je i tu potrebna boca sa kiseonikom, pa sam napustila i zabavničko okruženje, sve dublje se povlačeći iz javnosti.
Kao prekaljeni humorističar primam i danas žalbe prijatelja i poznanika koji smatraju nesnosnim život pod vladavinom političara koji su užasni, glupi a nepošteni, koji nam vređaju inteligenciju i dostojanstvo. Mislim: ljudi, tako živim od kako znam za sebe.
Možda će se neko pitati šta je bilo sa odlaženejm u crkvu na Veliki petak? Kada smo prijateljica i ja ušle pre nekoliko godina u crkvu, jedna žena nas je ljutito upozorila: „Ne smete nikako da stojite sa desne strane za vreme liturgije. Tamo su muškarci. Žene moraju da stoje s leve strane!“ Prijateljica i ja smo se samo pogledale i ostale na desnoj strani. Budući da je novinar još uvek živeo u meni, već sutradan sam pozvala igumaniju jednog pravoslavnog manastira i pitala u čemu je stvar. „To je samo profilaksa na kojoj insistiraju bivši komunisti“, glasio je odgovor.

 
Mirjana Ognjanović