Dve ruke, 1. decembar

Morali bismo se služiti rukama ne zbog proleterske solidarnosti već zbog zadovoljstva koje rad rukama pruža. Na primer: kuvanje. Kuvanje, međutim, nije samo pripremanje hrane već mnogo više toga. Pođimo redom: razmišljanje i rođenje ideje šta će da se spremi, odlazak u kupovinu, biranje i snalaženje ukoliko nečega nema, poznavanje pijace i radnji oko nje predstavlja posebno iskustvo, potom raspremanje kuhinje – ne samo pranje suđa i rašćišćavanje prostora za rad nego i pravljenje rasporeda kad će šta da se radi, pripremanje jela, postavljanje, raspremanje, pranje suđa. Postalo je nekako uobičajeno da se smatra da su muškarci bolji kuvari od žena. Generalno, kao svako uopštavanje, to mi ništa ne znači. Češće srećem ljude, žene i muškarce, koji nemaju interesa da sami bilošta kuvaju, pa me obraduje kad čujem da neko još uvek u tome uživa. Muškarci koji kuvaju u našim uslovima najčešće imaju poseban status. Oni su neka vrsta umetnika. Većinom ne peru sudove koje isprljaju radeći na svojim umetničkim delima.
Ako želiš da radiš rukama onda bi morao sve da uradiš: da smišljaš, nabavljaš, pripremaš i pereš. Umetniku nisu potrebne sluge. Jedino za novac nisam siguran: da li umetnik i to mora da nabavi.
Danas je počela košava. Koliko će potrajati: tri, nedelju ili dvadeset i jedna dan? U gradu je brzina vetra oko četrdeset kilometara na sat, a deluje kao da nema mesta gde možeš da se skloniš. Kad Banatom udari košava od osamdeset, sto kilometara gde se sakriju vrapci, psi i mačke? Ko će danas još o tome razmišljati? A ja ipak razmišljam.
Vetar se okomio na bandere koje su obmotane slojevima papirnih oglasa. Izdaju se stanovi, nadograđuju nokti, daju časovi matematike i jezika, traže izgubljeni ljubimci. Posebno su bogate bandere u blizini škola i fakulteta. Takvu vrstu komunikacija nigde drugde nisam video. Nekada davno na takve improvizovane oglase bile su lepljene taksene marke koje bi se preškrabale mastiljavom olovkom u obliku slova “x”. Na taj način su oglasi dobijali u zvaničnosti. Ulično oglašavanje zadržalo je tradiciju preko smrtovnica koje se zalepe na ulaznu kapiju. Tako znate da je u toj zgradi nedavno neko otišao. A na vrata njegovog stana takođe se nađe smrtovnica da bi još preciznije odredila mesto gde su se razdvojili duša i telo.

 

 

Bio sam kod Đuke na Arhitektonskom na PAPS-u (Public Art and Public Space) gde smo diskutovali o projektima studenata. Opština Palilula je odlučila da uredi dvadesetak zapuštenih javnih prostora. Tako su studenti dobili mogućnost da istražuju i razmišljaju o vrlo konkretnim stvarima. Čudno je to kako se ljudi okupljaju oko podignutog vratila ili oko jedne napuštene fotelje. Ili kako se odlučuju da visokom žičanom ogradom zatvore dvorište u bloku da se na njemu ne bi okupljali pijanci, skitnici i narkomani, pa se onda niko ne okuplja, čak ni stnari iz blokova. Ovde je, međutim, neprekidno prisutan jedan veliki problem koji ograničava najveći broj ideja vezanih za javni prostor. Reč je o vandalizmu. Grafiti i žvrljanje po zidovima najmanji su problem. Mnogo je veći problem paljenje i rušenje svega što se na taj način može uništiti. Zbog toga: beton i čelik. To može sve da izdrži. U blizini moje kuće, kod Šeste gimnazije, nalazi se neveliki park u kojem je niskom ogradom ograđeno dečije igralište. Svaki čas se pali guma oko tobogana, krive klackalice, lome drvene klupe… Park je udaljen stotinak metara od policijske stanice u Milana Rakića ali još nikada nisam video da je neka policijska patrola prošla kroz park. Policajci idu Batutovom na Bulevar i njime špartaju. Ne zalaze u okolne ulice. Kao da smo u nekom opasnom i zloglasnom kraju. Ovde se lomi i uništava iz navike, bez ikakve lične koristi, kao oblik postojanja. Nije uvek bilo tako. Ne, naravno da nije. Sećam se svoga detinjstva i vremena kada su postojale telefonske govornice. To uništavanje svega i svačega je nešto od čega se takođe pokušava napraviti nacionalni stereotip. Takvi smo, kakvi smo!
Neposredno pre časa Đuka mi je poklonio malu slagalicu iz kolekcije Muđi papirnice. To je dinosaurus od lepog, jednostavnog kartona. Pitam ga da li je u pitanju neki Mensin test pošto me tera da odmah sastavim dinosaurusa. I eto me kako ne gledam u crtež već pokušavam sam od sebe da rekonstruišem zverku. Moja je metodologija vrlo jednostavna: kombinacija grešaka i ispravki. Lepo je kad možeš nešto da napraviš sa svoje dve ruke. Čak i igračku. Pogotovo igračku.
Juče je kod nas bio četvorogodišnji unuk Nikita. Nagovarao sam ga da nešto crtamo zajedno. On, međutim, olovku i dalje drži visoko, pa ne može da je kontroliše. Ajde da crtamo prugu, ubedim ga, pošto znam da voli vozove. Ali pruga je nezgodna za crtanje, ima mnogo paralelnih linija. Nikitina pruga se raskrečila kao merdevine. On to vidi pa je nezadovoljan. Onda mu kažem da uvek može da nacrta zmiju. Vrlo tanku, istina. Nikita ima izražene manire. Kad nešto neće da radi: od jela do kupanja, on kaže: “ne hvala!” Tako se završava i moje insistiranje na crtanju. Siguran sam, međutim, da će uživati u rastavljanju i sastavljanju dinosaurusa.

 

Prekjuče beše Dan republike, naš dugogodišnji praznik 29. novembar. Da je to ostao praznik i danas bi bio neradni dan. Okupili bismo se, napravili rusku salatu, prve sarme, ispekli meso… Bilo bi bogato gdegod da se mrdneš. Možda bi neko i dalje pravio sitne kolače. Možda bi došao neko od rodbine iz Sarajeva ili Zrenjanina. Skype bi svakako bio izumljen pa bismo pokazali rodbini iz Kanade šta smo sve naspremali i kako se provodimo.
U stvari, da i dalje postoji Dan republike, naša rodbina najverovatnije ne bi bila u Kanadi i Americi. Možemo li prošlost tek tako da pretvorimo u istoriju? Svaki put ćemo biti u napasti da kombinujemo: a šta bi bilo da je… E pa nije bilo. Pomiri se. Kao sa svojim godinama.