Domine, 15. maj, nedelja

Kad pada kiša, uporno, bez dvoumljenja, a novine su pune istinske pokvarenosti i gluposti, kad ceo dan ne zazvoni telefon, kad nema ni poštara, uostalom nedelja je, i kad, dok piješ kafu, odjednom primetiš kako sa tobom sede osobe drage i bliske, a odavno, i zauvek, odsutne, onda u sebi kažeš: ovo je onaj dan kad očajnik pada tako nisko da je spreman da na sav glas kaže: e baš sam bedan.

Pravi očajnik vodi računa koliko o sopstvenom dostojanstvu toliko i o odjeku svojih reči i postupaka. Nikada ne vuče sa sobom svoje najbliže, ili one udaljenije, u dubine bedaka. Očajnik nije davljenik kojemo više ništa nije ostalo osim nagona. Biti očajan, uostalom, u očajnim (sivim) vremenima ništa ne predstavlja. Sivo se sivim potire.

A samo pre neki dan izgledalo je kao da smo strgli koprenu očaja i zakoračili poznatim ulicama. Protest i šetnja koji su bili 11. maja zbog državnog terora u Savamali svim pristojnim ljudima  mnogo su značili. Kao da smo jedni druge hrabrili. Nadam se da će 25. maja, kada je najavljen sledeći protest, biti još više ljudi. Opozicione stranke su se pokazale potpuno nespremne da prate ljude u njihovom gnevu. Kao da shvataju da je ovo protest i protiv njihovog muvanja i domunđavanja, njihovih sitnih interesa i foliranja.

Čudno je kako i za sasvim introvertne ljude to događanje na ulicama mnogo znači. Osvetli nas nada kao trag svetlost  u večno mračnoj uličici. To me je podsetilo na jedan italijanski gradić, negde u Alpima, koji je toliko zaklonjen planinskim vrhovima da ga sunce veoma retko osvetljava. Preduzimljivi je gradonačelnik podigao na jednom od planiskih visova iznad gradića veliko pokretno ogledalo kojim se može daljinski upravljati. I čim se gore pojavi sunce ogledalo ga hvata i šalje dole, među kuće i ljude. Scena sasvim nestvarna, sunce iz ogledala dolazi na glavni gradski trg na kojem se okupilo par stotina ljudi. Potpuno felinijevski. A stvarno. Tako i mi sa našim očajem. Morali bismo da postavljamo ogledala usmerena na lica i pokrete mladih ljudi koji se ne mire sa gadostima koje nas okružuju.

Danas su bili na ručku Ognjen i Nikita. Posle ručka smo igrali domine. Nikita je, kad je video da gubi, rekao za sebe da je on jedan stari deda koji je bez para, i pijan pride. Time je pokazao zavidnu sposobnost opisivanja najvećeg očajanja. Kad ostaneš sa poslednjom dominom onda lupaš njome po stolu i govoriš: Ajnštajn, ajnštajn! (Nije to Ajnštajn već “ajn štajn” – jedan kamen!)

 

Zamišljam da se sutra pronađe krunski dokaz da su osioni fantomi koji su rušili pod okriljem noći, bili pod očiglednom zaštitom države,   i da se taj dokaz pokazuje svima. I iz hiljadu grla se čuje, poput huke ogromnih talasa: ajnštajn, ajnštajn… Da li je u pitanju domino efekt ili samo razbibriga? Razmišljam: da li bi sutra bile zabranjene domine ili teorija relativiteta.